„Једна земља је најодговорнија за подривање основних међународних норми. То је Русија“, одговори амерички амбасадор у Београду Кајл Скот на (сугестивно) питање српског дневног листа — „Који утицајни лидери су направили грешке које су нас коштале најнепредвидљивијих времена још од Хладног рата?“.
Наравно да амбасадор државе која је за 200 и нешто година постојања имала готово исто толико војних интервенција у другим државама неће поменути председнике и представнике администрације из Вашингтона, већ ће побројати „учешће у сукобу у Грузији, отцепљење Абхазије и Јужне Осетије, анексију Крима“ и додати да су то „све одлуке које је донела Русија и њен председник Владимир Путин“.
Скотова изјава није скроз дипломатска и њене речи и те како имају тежину, али је истовремено некако и „логично“ да док САД и Русија на високом нивоу сарађују, нижи чиновник даје овакве изјаве зарад мало геополитичког таласања.
Туторисање — и посао и хоби
У интервјуу дотичног прекоатлантског тутора постоје још недипломатскији ставови и одговори који притом не спадају у његов „рок службе“, али се уклапају у доминантан медијски образац у Србији.
Наиме, већ дуго је (веома лоша) српска политичка пракса да амбасадори чешће коментаришу политичке прилике од политичких аналитичара, али и да попују чешће од оних који су за то позвани и плаћени, па је некако постало нормално да гост у туђој кући не пита где треба да изује ципеле већ сугерише како би домаћин требало да поступа са комшијама, родбином и онима из суседних градова.
Тако, никако не први пут и никако не као први чиновник са Запада са таквим „манирима“, амбасадор Скот „посаветова“ домаћине и рече да „ако Србија жели да се придружи ЕУ, то није само улазак у једну заједницу јединственог тржишта, већ и у једну унију заједничких вредности која очекује од својих чланица да се за те вредности и заузму. То значи и предузимање акција када једна земља прекрши међународне норме“.
Први и прави пример за кршење међународних норми је деловање ван одлука и дозвола Уједињених нација. Признање „Косова“, да кренемо од онога што Србију највише боли, од стране Америке и Запада било је мимо одлуке ове кровне светске организације, зар не? Пре тога је агресија на СР Југославију у трајању од 78 дана такође изведена без одобрења УН. Онда напад(и) на Ирак… „интервенције“ и пре и после тога.
Где су амерички интереси, ту је америчка чизма
Од рушења Берлинског зида, који се сматра симболичним крајем Хладног рата, било је превише војних интервенција Сједињених Америчких Држава, наводно зарад спречавања хаоса и заштите људских права, а као према правилу стварано је све више хаоса.
Свакако, то је у почетку, пропагандно, било упаковано као одбрана овога или онога, али давнашњи новинарски коментар „Откуд наша нафта испод њиховог песка“ најбоље сублимира све акције дојучерашњег светског полицајца број један.
Значи ли онда, према господину Скоту, ако се летимично сетимо свега овога и почнемо да набрајамо: Кувајт, Ирак, Хаити, Либерија, Судан, Јемен, Пакистан, Филипини, Обала Слоноваче, Либија… да Србија, на пример, није требало да ангажује бившег британског премијера и једног од највећих ратних јастребова Тонија Блера за савете? Сугерише ли то господин Скот да је званични Београд требало да уведе санкције Француској и Великој Британији због Либије? Имплицира ли овакав став америчког амбасадора да је Србија требало да спроведе неку акцију против Америке и Велике Британије због интервенције у Ираку?…
Наравно да су примери које смо навели стварно кршење међународних норми, али шта је радити попу није ђаку, каже српска пословица или је боље да поменемо ону да шут са рогатим не може, па Србија и да је хтела није могла да послуша Скота. И и Скот не би волео да га за ове и овакве примере ико послуша.
Скот, дабоме, подривање основних међународних норми тумачи не према нормама већ према навици.
Та навика се дубоко запатила и траје готово четврт века изузев последњих неколико година кад је Русија устала са колена и почела чврсто да стоји на обе ноге, па је тако и свет почела да враћа на два ослонца. Геополитичка планета је опет у свом лежишту, а онај ко је учинио стабилним био је управо човек кога Скот прозива. Да, председник Руске Федерације Владимир Путин учинио је то дипломатским победама у низу, а пре годину дана у Уједињеним нацијама је јасно рекао онима који норме смишљају за себе а навике за друге: „Видите ли шта сте урадили?“.
Виде, дакле, а још више осећају, али се не мире са променама које су неминовне. Зато овакве изјаве господина Скота, под тренутним околностима, не треба тумачити као дипломатске инциденте иако то јесу, већ као крик дављеника.
