Међутим, сада казне неће бити тако драстичне и сурове као у совјетско доба, али ће, уколико нацрт закона буде усвојен, то бити ударац по џепу доколичара, што опет уме да заболи.
Министарство рада Русије већ спрема нацрт закона о „опорезивању“ радно способних грађана, који званично нигде нису запослени. Политичари се у великој мери ослањају на искуство Белорусије, где незапослени грађани морају да уплате у буџет по 260 долара годишње.
Као кључни аргумент у корист увођења таквог закона, који су медији назвали „порез на беспосличарство“, иницијатори наводе то што незапослени не плаћају никакве порезе нити осигурања, али користе све социјалне погодности. Рецимо, медицинска помоћ је бесплатна за све грађане земље, без разлике, и то је Уставом загарантовано.
Идеја је да незапослени сада почну да плаћају обавезно медицинско осигурање.
Противници те иницијативе се жале да би та мера била директно кршење људских права. По Уставу РФ, запошљавање је лична ствар, тј. право сваког грађанина, а не његова обавеза.
Због тога се данас у Русији многи одлучују да живе на грбачи родитеља или од издавања станова, а не од свог рада.
Међутим, упркос глобалној економској кризи, која је уздрмала тржиште рада чак и у најбогатијим европским земљама, у Русији посла има. Слободно се може рећи да овде не ради само онај ко то неће.
У Русији има око 77, 5 милиона радно способних, што је више од половине становништва (53 одсто). Према званичним подацима, на бироу рада налази се мање од 882.000 незапослених, а број слободних радних места, пријављених од стране послодаваца, износи 1,4 милиона.
„Ситуација са незапосленошћу у Русији је стабилна, она не прелази милион људи већ дуго времена“, изјавила је руска вицепремијерка Олга Голодец, наводећи истовремено да на годишњем нивоу на тржишту рада постоји „обрт“ од око 4 милиона људи — то су они који напуштају посао, али одмах и проналазе нови.
Многи експерти подржавају идеју о увођењу „пореза на беспосличарство“, јер би то донело бољу контролу тржишта рада и додатно попунило државну касу.
Осим тога, циљ те иницијативе је и борба против сиве економије, с обзиром на то да према различитим проценама има више од 20 милиона људи који који раде „на црно“, избегавајући на тај начин обавезе према држави.
Нове мере ће, предвиђају стручњаци, натерати грађане да се региструју на тржишту рада.
Многи експерти, па и руски званичници из тог ресора, сматрају да ће тај нацрт закона бити праведан, јер сада незапосленима здравствено осигурање фактички плаћају порески обвезници. Они су уверени да ће нацрт закона бити усвојен.
Са друге стране, неки експерти указују на то да остаје нејасно ко ће плаћати те порезе — ако особа не ради, она нема ни приходе. Али, стручњаци рачунају на то да је држава смислила неки други начин да реши тај проблем — или ће држава на неки начин подржати незапослене или ће процедура уплате пореза бити другачије регулисана.
У сваком случају, у Влади Русије су раније потврдили да је нацрт закона у припреми и да ће незапослени у складу са њим бити у обавези да плаћају коришћење „социјалне инфраструктуре“.
Према неким најавама, на удару новог закона неће се наћи малолетници, жене са децом до 14 година, инвалиди и свештеници.
Истраживања показују да скоро половина Руса, њих 45 одсто њих, подржава увођење „пореза на беспосличарство“. Још 21 одсто испитаника „беспосличарима“ назива све незапослене, док 8 одсто њих сматра да су беспосличари они који живе на туђој грбачи.
Мишљења Руса су подељена када је реч о казнама: 45 одсто њих сматра да би требало да буде кажњен свако ко више од 6 месеци годишње не ради, а да би „доколичар“ требало да добије казну од годину дана тешког рада. Око 47 одсто Руса са тим се не слаже.
Занимљиво је да идеју „пореза на беспосличарство“ углавном подржавају пензионери и комунисти, док се томе противе млади, житељи велики градова и грађани са великим примањима.
Како је то било у совјетско доба
Казна за „паразитски начин живота“ уведена је још почетком шездесетих, у совјетско доба, а званично је укинута тек 1991. године после усвајања Закона о запошљавању.
Иако је после Октобарске револуције 1917. године беспосличарство најоштрије осуђивано на идеолошком нивоу, кажњавање за „паразитски начин живота“ почело је тек у доба Хрушчова.
Шездесетих година у совјетској пропаганди страни термин „паразитски начин живота“ потиснуо је руски израз „тунејадство“, који се може превести као „живот на туђ рачун, туђи рад, паразитирање, нерад“.
Кривично су одговарали сви они који „својим радом нису доприносили друштву“ четири месеца годишње. На удару закона нашли су се просјаци, алкохоличари, скитнице, гатаре, разни мешетари и жене сумњивог морала, они који раде „на црно“, али и универзитетски професори, публицисти, писци, глумци, дисиденти…
Рада су биле ослобођене само домаћице, које имају децу, док су неудате жене и жене без потомства за нерад морале кривично да одговарају.
Та мера је била на снази четири године, мада је званично укинута деценијама касније. За то време је регистровано скоро пола милиона беспосличара, а њих 37.000 је било послато на принудни рад у удаљене регионе.
За беспосличарство је сумњичен и познати песник и писац Владимир Војнович, али он никада није осуђен, а универзитетском професору Александру Зиновјеву је, наводно, понуђено да бира између затвора и протеривања из земље.
Изабрао је ово друго.
