Младен Грујичић, иза кога је на протеклим локалним изборима у БиХ стало девет српских странака, рођен је 13. априла 1982. у Сребреници. Дете је палог борца. Завршио је Технолошки факултет у Зворнику при Универзитету у Источном Сарајеву.
По струци професор хемије, релативно је нов у политичкој сфери. Осим што је био на челу Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС из Сребренице, нема других ангажмана иза себе.
Босански медији су, након што су Срби објавили име свог кандидата, истакли да је он лично „политички“ чист кандидат и да је највероватније због тога и истакнут.
„Нема ратну прошлост иза себе, нема политичке изјаве које би могле да га оптерете“, писали су медији у федерацији о њему.
Осим објаве на фесјбук-профилу коју је ставио на дан изрицања пресуде Радовану Караџићу, уз слику телевизијског преноса и кратку опаску „Идемо даље“, нису му пронашли другу „фалинку“.
Грујичић је као председник сребреничке Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила стално потенцирао да и Срби са подручја Сребренице од света очекују да прихвати постојање српских жртава и да утиче да починиоци злочина одговарају.
„Сребреница је град који се и у свету препознаје по наводном српском геноциду. То је наметнута прича и пашће кад-тад. Ниједан Србин и већина Бошњака који овде живе не верују у хашку фарсу. Бошњаке који говоре о томе да геноцида није било, проглашавају чак лудима…“, изјавио је једном приликом српски кандидат, док су му Бошњаци те изјаве узели за зло, тврдећи да негира постојање „геноцида у Сребреници“.
У исто време, о свом противкандидату Дураковићу знао је да каже да је час пријатељ, час непријатељ Срба, а „да ми који живимо у Сребреници тачно знамо шта мисли о нашем народу“.
„Влада Србије уплатила је два милиона евра Сребреници, а милион евра је нестало још пре ребаланса буџета општине. Ни запослени у општини не могу да вам одговоре на питање где је тај новац. А када су у питању пројекти и уплата још три милиона евра из Београда, мислим да ће до тог тренутка много воде протећи Дрином“, говорио је Грујачић о раду општине Сребреница са Дураковићем на челу.
Причао је и да су тадашњи општински челници у оквиру плана за обнову Сребренице Влади Србије слали одређене предлоге, који нису били неопходни.
„Рецимо, пројекат изградње обданишта, иако имамо обданиште у добром стању, направљено пре рата за град од 40.000 људи. У Сребреници данас живи 5.000 људи, и нема потреба за новом зградом. Саобраћајница коју је требало поново правити јесте оштећена не неким деловима, али нама није потребан нови пут него санација постојећег коловоза. Када је у питању мост до једног од села, то место има заобилазницу и пут, а мост је кандидован, јер би се са њега могло боље пецати?! Да буде још горе, ови пројекти су послати Влади Србије пре него што смо ми у Скупштини општине уопште разговарали о томе шта нам је потребно“, речи су које је по свему судећи будући председник Сребренице изговорио.
Његов противкандидат Ћамил Дураковић није имао шта да му одговори на ово, па му је једина замерка у бошњачком корпусу постала та што је — Србин. И што се не плаши да каже шта мисли.
