После референдума на којем мировни споразум званичних власти и Револуционарних оружаних снага Колумбије (ФАРК) није прошао за длаку, две стране ће опет сести за сто, што је, свакако, много боље од гледања преко нишана. На референдуму 2. октобра, 50,2 одсто изашлих Колумбијаца је рекло „не“ споразуму, који је договорен после четири године преговарања о окончању 52-годишњег ратовања. У оружаним сукобима одметника који су себе прогласили револуционарима и колумбијске војске погинуло је више од 260.000 људи, њих 45.000 се води као нестало, а 6,9 милиона је расељено.
Да би споразум ступио на снагу било је неопходно да добије подршку већине грађана изашлих на референдум.
Одмах се кренуло у спасавање споразума. Вођа ФАРК-а Тимолеон Хименез исказао је спремност да се „исправи“ мировни споразум, оценивши да треба изанализирати и видети шта у њему треба променити. Колумбијски председник Хуан Мануел Сантос је повукао конкретан потез. Именовао је тим који ће покренути разговоре са опозицијом о измени мировног споразума, јер управо је бивши шеф државе Алваро Урибе, који је сада у опозицији, предводио референдумску „не“ кампању тражећи да припадници ФАРК-а који су починили злочин заврше у затвору, а не у Парламенту.
Споразумом је, наиме, предвиђено да побуњеници предају оружје посматрачима под окриљем УН у наредних шест месеци, док формирају политичку партију. ФАРК је према споразуму требало да има најмање 10 загарантованих места у Парламенту.
Борислав Лалић, добар познавалац прилика у Латинској Америци, одакле је био дугогодишњи дописник Танјуга, за Спутњик каже да исход референдума не значи да колумбијски народ неће мир. Колумбијци су се, напомиње он, напатили последњих пет деценија, имали велике жртве, највећим делом недужног становништва због тог покрета, који само у називу има реч револуционарни. Своје постојање је, истиче Лалић, одржавао више на трговини дрогом, него на некаквим револуционарним идејама.
Из прашуме право у Парламент
Он подсећа да је референдум пропао због само петог дела једног процента, а разлоге таквог резултата треба тражити и у томе што је бивши председник Колумбије водио жестоку кампању против склапања мира.
„Његова кампањи, која је била калкулантска и политичка, јер се спрема за следеће изборе у намери да се врати на власт, уродила је плодом. Већина Колумбијаца је огорчена на тај такозвани револуционарни покрет ФАРК, јер је мало породица у којој, његовом кривицом, није било жртава“, каже Лалић. Други разлог он види у томе што је мировним споразумом дата могућност ФАРК-у да практично не плати никакву цену зато што су 50 година ратовали и убијали, најчешће, недужне људе.
Он каже да је колумбијска јавност подељена на две једнаке половине тако да се може десити да се покуша нови референдум или да се траже некакви начини да се тај дугогодишњи крвави рат заврши. Герила у Колумбији је практично последња која је остала у Латинској Америци, мада се, сматра он, не може поредити са осталима које су за мотив имале некакав револуционарни преображај друштава. Код ФАРК-а је, напомиње, то било само декларативно, јер се и дан данас одржава на бизнису који се зове трговина дрогом.
Наравно да ФАРК-у одговара мировни споразум, каже Лалић. Бивши председник је управо на томе водио кампању да се они не могу тек тако лако амнестирати од одговорности, јер би им се тиме отворила врата да се баве политиком.
„Нема сумње да су тензије у Колумбији неизбежне и да проблеми неће нестати самим усвајањем мировног споразума, јер би то био само почетак дугог и мукотрпног посла, који не искључује и нове сукобе. Питање је како ће мировни план дочекати сви припадници ФАРК-а, посебно они који буду сматрали да су са њим на губитку и остану забарикадирани у својим базама у тешко доступним подручјима. Хоће ли ФАРК добити свој ФАРК у земљи у којој борба против нарко картела изгледа као Сизифов посао? Ко може да гарантује да ће за шест месеци сви припадници ФАРК-а бити разоружани?“, пита се Лалић.
Све то продужава неизвесност у Колумбији која је данас, каже Лалић, карактеристична за све земље Латинске Америке, мада се последњих година веровало да је континент у целини пошао путем стабилизације и демократизације друштава.
Колумбијски допринос неизвесности у Латинској Америци
Последњих неколико деценија, подсећа он, није било војних и политичких пучева и уопште диктатура, што је била карактеристика Латинске Америке током целог прошлог века. Мада та неизвесност узима маха, Лалић ипак сматра да је то само једна фаза.
„Мислим да ће таквих потреса у Латинској Америци бити још, али и да су демократски процеси ипак преовладали. Многи су сматрали да је Латинска Америка направила заокрет ка социјализму. Ја мислим да су то биле вербалне назнаке, а да је суштина била да је Латинска Америка на смени два миленијума закорачила у једно стабилније раздобље захваљујући свом такозваном левом национализму, који у суштини хоће више социјалне правде, више самосталности, пре свега у односу на Америку, која је Латинску Америку готово читава два века држала у туторском статусу“, објашњава Лалић.
Он дели мишљење да је у Бразилу извршена једна врста државног удара.
„Снаге крупног капитала, потпомогнуте из Вашингтона, као и увек када је Латинска Америка у питању, успеле су да склоне са власти Дилму Русеф. И она припада том левом национализму Латинске Америке. Крупни домаћи капитал, повезан са страним, плашио се њених реформи и покушао је да их заустави, као што раде у Венецуели, где је дошло до израженијег скретања у лево“, напомиње он.
Он ипак додаје да најновије анкете показују да би Лула да Силва, претходник Русефове, који ју је подржавао, а то и сада чини, данас добио председничке изборе у Бразилу и то врло убедљиво. Лалић је мишљења да ће се ситуација у Бразилу вероватно завршити ванредним изборима. Садашњи председник Мишел Темер, који је амерички човек, експонент страног капитала, тешко да ће добити следеће изборе, „чак мислим никако“, тврди Лалић.
„Нешто је драматичнија ситуација у Венецуели, јер је Уго Чавес ишао много даље у реформама, тврдећи да гради социјализам и његов наследник Николас Мадуро је наставио тај пут уз велику подршку Кубе. Невоља је у томе што је у Венецуели, захваљујући пре свега тим тумбањима и реформама, које су биле радикалне и неутемељене, дошло до великих несташица хране, велики број људи нема посао, ни перспективу. Наравно, и тамо Америка отворено и веома јасно вуче конце. Не треба заборавити да је Венецуела велики произвођач нафте, а Америка њен увозник, која покушава стално да ствари каналише ка свом интересу“, наводи Лалић.
Упркос свеукупној нервози на латиноамеричком континенту, узимајући у обзир и тренутну ситуацију у Колумбији, оцена Лалића је да су у питању фазе кроз које државе пролазе, да ће таквих дешавања и даље бити, али не више онаквих са војним и државним ударима или са интервенцијама и драматичним превратима.
