Није никаква тајна да је наука у Србији у прилично незавидном положају и да се млади научници све чешће одлучују да своју каријеру граде ван њених граница. Чак је и председник САНУ, академик Владимир Костић, рекао да не зна како може да се реши проблем одласка младих стручњака из земље.
О проблемима српске науке и неопходним условима за развој квалитетног научног рада, пре свега на институтима, у емисији „Спутњик интервју“ говорили су др Душко Благојевић, научни саветник Института за биолошка истраживања и председник Заједнице института Србије, др Александра Павићевић, виши научни сарадник у Етнографском институту САНУ и члан председништва ЗИС, и Саво Манојловић са Института за упоредно право, председник Удружења за заштиту уставности и законитости.
Према речима Александре Павићевић, научни резултати вреднују се по квантитету, уместо по квалитету, што је довело до деградације научника, њиховог рада и читавог система.
„Примењујемо стратегију која је донета без Националног савета, а која је у домену научне фантастике. Она српску науку ’лансира у свемир‘ без реалних основа, ако се имају у виду неуређен систем и мала финансијска издвајања. Две озбиљне препреке за развој научног рада су неусаглашеност Закона о раду и Закона о научно-истраживачкој делатности, као и непостојање јавног регистра истраживача и база референци на основу којих истраживачи у институтима примају плате“, каже др Павићевић.
Тренутни модел конкурсног финансирања науке је један од највећих проблема, истиче др Благојевић, јер не дозвољава да напредују оне гране које би у стратегији владе требало да буду препознате као иновативна делатност. Истовремено, тај модел финансирања младим истраживачима не пружа никакву перспективу.
„Заједница института Србије годинама се залаже да се уведе комбиновани, институционално-пројектни модел финансирања, којим би се наука ставила у један организовани систем и који би на најбољи начин искористио научни потенцијал, којим Србија обилује, и који је једним делом на институтима. Тај модел финансирања су нам и експерти Светске банке и Европске уније предлагали, а код нас би био примењив неки попут оног у Словачкој или Словенији. Таквим моделом биле би очуване институције у којима би млади људи могли да раде јер би, на пример, министарство стипендирало најбоље истраживаче који би после годину или две били укључивани у пројекте, добијали запослење, али и разлог да остану у земљи“, истиче Благојевић.
Како каже наш саговорник, ресорно министарство до сада није успело да пружи јасне аргументе који би оспорили предлог ЗИС, који представља стандард у свету и у земљама у нашем окружењу.
„Потпуно се слажемо са министарством да су компетитивност, изврсност и иновативност део онога што треба да се препозна кроз науку, али начин на који се то постиже у тренутном систему конкурсног финансирања науке је проблематичан и нефункционалан“, напомиње др Благојевић.
Саво Манојловић, са Института за упоредно право, објашњава да Правилник о вредновању истраживача има бројне неправилности и показује немаран однос према српској науци.
„За почетак, Правилник не испуњава формалне услове. Национални савет, који је требало да дâ мишљење о његовом доношењу, тада није ни био установљен. Суштински проблем је и принцип ретроактивности уведен Правилником, па труд научника, који су настојали да испуне захтеве претходног правилника, пада у воду, јер се сада уводе нови критеријуми за које они нису ни могли да знају док су испуњавали старе, и због којих сада не могу да напредују у каријери. Невероватно је да нико није предвидео прелазни режим за научнике који су радили по претходном правилнику, што је још један доказ веома немарног односа према науци“, истиче Манојловић.
Он додаје да се нада да ће ресорно министарство повући спорни акт, ако ни због чега другог, онда бар из истог разлога из којег је поништило конкурс за научно-истраживачке пројекте, а то је чињеница да у време расписивања није постојао Национални савет за науку.
Влада Србије је Национални савет за науку формирала крајем недеље, а на његовом челу је академик Зоран Б. Поповић. Ипак, према речима др Благојевића, формирање тог тела је само почетак.
„Потребно је променити начин размишљања. Зато смо и разговарали са министром Шарчевићем и упутили писмо председнику Савета у којем тражимо да се ово дефакто стање продужи још две године, да се уведе преглед и оцењивање пројеката како би се видело ко је шта радио, а да се у међувремену крене на промену система финансирања, решавање проблема института и институција и увођење новог модела. Да тек када се све то заврши и формира модел направимо прави, компетитивни конкурс који би дао шансу најбољима и укључио младе људе. Дакле, морамо преломити систем, у супротном ћемо имати само козметичке промене“, напомиње др Благојевић.
Он додаје и да се Синдикат науке у великој мери слаже са предлогом Заједнице института Србије, а да је на њима посао усаглашавања Закона о раду са Законом о научно-истраживачкој делатности, као и питање платних разреда.
