За Србију НАТО представља нужно зло и наша земља је у ситуацији када је принуђена да сарађује са северноатлантском алијансом, али би требало да се знају црвене линије преко којих се не може и не сме прелазити, закључак је конференције „Србија, НАТО, Русија — шта је српски интерес“ у организацији Центра за развој међународне сарадње.
За разлику од Русије, са којом нас везују вековно пријатељство, вера, историја и истоветни интереси, Србија и НАТО немају додирних тачака, каже Стевица Деђански, председник ове невладине организације.
„Са НАТО-ом немамо интерес. Имамо другачији поглед на свет, имамо историју бомбардовања, окупације, али чињеница је да са њима морамо да разговарамо. Морамо да правимо уступке који би задовољили Запад, али не на уштрб националних интереса Србије“, каже Деђански.
Деђански каже да би било претенциозно рећи да се Запад плаши развоја српско-руских односа, али му то, у сваком случају, не прија.
„Нас Запад третира као ’мале Русе‘ и мисле, с обзиром на њихове односе са Русијом, да је то минус. Због тога ми, нажалост, испаштамо, али с друге стране, немамо алтернативу. Русија је наш историјски пријатељ. Мораћемо тај страх од Запада да на неки начин превазиђемо. Србија не води агресивну политику, нити политику дистанцирања од Запада, али не можемо дозволити ни да се дистанцирамо од наших вековних пријатеља“, објашњава Деђански.
Новинар „Политике“ Мирослав Лазански сматра да Запад није одушевљен српско-руском војном сарадњом јер куповином руског наоружања и заједничким војним вежбама Србија остаје на нивоу војне сарадње са Русијом и не унапређује сарадњу са НАТО-ом.
„Већина наоружања српске армије данас је совјетског, односно руског порекла и то је оно на чему ми заснивамо своју војну моћ. Западу то није у интересу. Наравно да би они волели да то наоружање избацимо, да купимо западно, да зависимо од њихових резервних делова и тако даље. Јер кроз војно-техничку сарадњу јачате и сву другу сарадњу“, каже Лазански.
Према речима аналитичара Драгомира Анђелковића, на Западу постоји страх, не толико од саме српско-руске војне сарадње, већ од њених политичких импликација.
„Запад је свестан да Русија неће постати снажнија зато што сарађује са Србијом, али је свестан да ће Србија, ако унапреди сарадњу са Русијом на практичан начин, постати мање подложна притисцима Запада. Отуда, то је пре страх од губитка доминантне позиције у Србији него од класичне војне сарадње Москве и Београда“, објашњава Анђелковић.
Запад, према Анђелковићевим речима, стално Србију доводи у ситуацију да стално очекује, моли и плаши се притисака, а ништа не може да предузме да постане јачи и отпорнији. Са сарадњом са Русијом Србији се враћа самопоуздање и наша земља свима демонстрира да ће се борити за своје националне интересе. Пет авиона више, или нови ракетни систем Србију не чини јачим противником НАТО-а, али сарадња са Русијом охрабрује Србију да на миран и рационалан начин, без срљања у конфронтацију, одбија да олако попушта, што Запад не жели, закључује Анђелковић.
