Медији тврде да вас је Горан Ђоковић убедио да постанете српски конзул. Како сте се нашли на том месту?
— Ако ћемо право, историја мог именовања за српског конзула везана је за породицу Ђоковић. Знате да сам одувек био велики љубитељ тениса. Десило се да сам се упознао са Новаком, са његовим стрицем и оцем и чак сам узео извесног учешћа, помагао заједничку обнову, акције на Косову, помагали смо заједно косовским Србима и успоставили добре међуљудске односе. Пре извесног времена Горан је био овде у саставу српске делегације. Овде су били и премијер и бивши министар спољних послова Србије, велика делегација, и некако су успели да ме наговоре да је Србија права земља и да је част бити почасни конзул Србије.
Мислим да су у праву. За нас је заиста врло важно што сте Ви постали наш почасни конзул, то је велика част. Који ће Вам бити први кораци? Чиме се бави почасни конзул?
— Знате, ја нисам дипломата, ја сам бизнисмен, зато сада не могу тачно и конкретно да кажем шта, али ми је јасно да ћемо се бавити свим неопходним питањима који ће се јављати међу српским грађанима који се налазе на територији Русије, посебно у региону деловања мог конзулата, а он не обухвата само Санкт Петербург и Лењинградску област, него и на Архангелску област и северозапад, тј. међу оним српским грађанима којима буде била потребна нека помоћ представника српског дипломатског корпуса, ја ћу се тиме бавити и за то одговарати, помагати. И свакако, размишљаћемо о томе како да ојачамо наше економске везе, да се у томе помажемо. Заправо, мислим да је то једна од важних тема пошто сам ја бизнисмен и имам одређене могућности и вероватно ћу моћи да учествујем у неким пројектима који ће можда бити у Србији, или у заједничким пројектима Србије и Русије.
А уопште, какве су могућности, пошто Вам је познато да је Србија мала земља. Шта се може урадити, будући да је пољопривреда главни правац у којем се може сарађивати?
— Не само пољопривреда. Чини ми се је енергетски сектор веома важан, па и за Србију. Изгледа да ће ипак успети да се изгради тај гасовод кроз Турску, а мислим да ће тај гасовод из Русије на крају доћи и у Србију. Знам да се велика количина струје у Србији производи од угља, што није баш еколошки добро и у перспективи то треба мењати за гас који је јефтинији и еколошки боље гориво. Тако да у енергетској сфери имамо заиста велике могућности. И већ је свима познато да је руска компанија „Гаспромњефт“ власник НИС-а и данас успешно води ту компанију у Србији. Вероватно има перспективе у развоју петрохемијског комплекса у Србију. Мислим да је и винарство један од могућих пројеката, ми већ имамо искуство у производњи вина у Русији, на југу црноморске обале, тако да мислим да се могу наћи интересантни пројекти у Србији. Узгред, веома много српских грађевинара учествује данас у изградњи крупних и важних објеката у Русији.
Међутим, постоје значајни проблеми што се тиче „Јужног тока“. Када је постојао тај споразум, када смо веровали да ће се „Јужни ток градити“, договор је био да ће Русија од свог новца градити гасовод, а да ће га Србија враћати од новца зарађеног од транзита. Сада тога нема. Ми не знамо куда ће од Турске гасовод кренути и када ће поћи и ко ће га градити, Србија нема новца…
— У сваком случају ће то градити „Гаспром“. Није ствар само у Србији, „Јужни ток“ није само за Србију, то је транзит преко Србије у Европи и мислим да је „Гаспром“ свакако заинтересован за изградњу тог гасовода. А финансирање је важно, али у датом случају другостепено питање. Важно је, чини ми се, прво добити све прописане документе за изградњу самог цевовода, односно дозволе оних земаља кроз које треба да пође. Али ако ми дођемо до Турске биће далеко једноставније доћи до Србије преко Балкана и мислим да је то реално. Прва цев ће се градити до Турске, како су изјавили на енергетском самиту наши председници, а друга цев ће бити извозна.
Овде треба да буде и културни центар. Како ће то функционише? Мислим да је то важно, јер српске културе готово да нема у Русији. Бавим се и превођењем и то врло добро знам.
— То није баш истина. Амбасадор Терзић је писац, и то добар. Написао је књигу „Стара Србија“ чије читање сада завршавам. То је веома интересантна књига са веома конкретним историјским чињеницама. Што се тиче културног центра, знам да се код нас, у нашим библиотекама чувају доста ретке ствари.
Али савремене културе уопште нема. После распада Совјетског Савеза све је у расулу.
— Можда. Знате, Никита Михалков не присуствује отварању Конзулата, јер на жалост није у Русији, али чини ми се да се он дружи са српским режисером Емиром Кустурицом. И чини ми се да они имају одређену размену. Конкретно, он је имао премијеру филма „Сунчаница“ у Србији. Узгред, гледао сам интервју председника Србије Томислава Николића и рекао бих да је интервју био веома дубок и да много објашњава. Тако да се не бих сложио да је баш све нестало.
Геополитички положај Србије и Русије је веома тежак. Русија је под санкцијама, Ви сте такође. Како се одвија Ваш рад под санкцијама?
— Тешко, наравно.
Утиче ли то на Ваш рад?
— Видите, све банке су престале са нама да сарађују. Руске банке и даље раде, због тога што смо у Русији, међутим, ти бизниси које сам имао у иностранству више не раде јер немамо финансијску подршку страних банака. За мене лично санкције представљају велики губитак, али ако сагледам то из свог личног угла, ја сам веома миран, штавише, осећам се радосно што сам издвојен из целог руског друштва и гледам на то као на награду, будући да немам државну награду… тако да су ме оценили у иностранству. Наравно то је шала, живети је могуће и под санкцијама и мислим да је то пут без перспективе и он ће се кад-тад завршити. Нада да ће се све срушити у Русији и да се направи нека социјална тензија је велика грешка Запада. Они би требало да размотре то питање и што пре укину санкције, то боље по њих, јер економски гледано Русија тренутно проналази друге државе, ради са другим државама. Русију је немогуће у потпуности изоловати, она ће сарађивати са Кином, са Индијом, са Пакистаном и, наравно, са Србијом. О томе су и председник и премијер говорили, односно да Србија неће уводити санкције Русији, због чега су и наши односи и даље добри и пријатељски.
Србија је онаква каква јесте. Она жели да се придружи ЕУ. Међутим, може ли она да постане неки мост између Русије и ЕУ, може ли Србија помоћи да се односи поправе?
— Ја разумем да је то велики проблем за Србију — бити у Европи, а не бити део ЕУ. То је економски гледано јако тешко. Међутим, не мислим да Европа превише воли Србију. То је историјска чињеница. Разумем зашто Србија на силу тежи ка Европи, али при томе не видим велику економску перспективу за Србију. Односи, на пример, са Русијом, с обзиром да нема царина због Споразума о слободној трговини, омогућују да се без додатних трошкова пласирају српски производи на руско тржиште. У питању је веома конкурентан елемент који је веома важан. Русија је огромно тржиште. Србија има седам милиона потрошача, а Русија која има 140 милиона. Разумљиво је да свако у Русији може да пронађе тржишни удео у било којој индустрији. Дуго сам живео на Западу, преко 20 година, и мој осећај је да се Европа постепено претвара у „музеј под отвореним небом“. У Европи ће да живе други људи и од тога прети велика опасност, јер ће Европљани изгубити свој идентитет.
Имате у виду избеглице?
— Између осталог и избеглице.
А какво је решење за Србију?
— Решење за Србију? Наравно, веома је тешко бити мала и независна држава, али свеједно, далеко је исправније бити суверена држава него бити негде са неким, са свакодневним компромисима и борити се са компликованим ситуацијама. Русија је далеко већа земља, али мислим да она може тако да размишља. Не можемо рећи да је она економски јача од САД или Европе. Међутим, она има свој став.
Зашто Вас толико мрзе?
— Да бисте добили одговор морате да прочитате књигу швајцарског писца Ги Митана „Русија и Запад — хиљадугодишњи рат“, која се бави тиме зашто на Западу толико воле да мрзе Русију. Он се у књизи враћа у историју, у трећи век нове ере, аргументовано наводи чињенице са историјским објашњењима како, зашто и ко мрзи Русију, како је русофобија настала у Немачкој, Француској, Великој Британији.
Да ли је одговорио зашто?
— Једном речју није могуће објаснити. Црна маца је пресекла пут оног тренутка када се Православна црква оделила од Римокатоличке. Одатле потичу сви наши проблеми. Међутим, с обзиром да су Срби и Руси данас остали у православној вери, то је један од корена који нас држи заједно.
