Европски блок се тренутно суочава са низом повезаних криза — неке су институционалне, док су друге су узроковане објективним факторима. И једне и друге показују неспремност Брисела да се избори с новим претњама, а трећа врста криза тиче се управљања. У њима важну улогу играју САД, као главни партнер Европске уније у војној, политичкој и економској сарадњи, које уједно покушавају да из целе приче извуку сопствену корист.
Осим унутрашњег политичког раскола, главни проблем ЕУ је и нестабилна економска ситуација, каже за Спутњик руски аналитичар из финансијске компаније „ИТ инвест“ Василиј Олејник, и додаје да је „пројекат еврозоне, као и Европска унија, унапред осуђен на пропаст“.
„То је јасно сваком економисти — земље са различитим структурама привреда не могу да следе јединствену монетарну политику. Због тога се својевремено распао и Совјетски Савез. Модел еврозоне подразумева живот на кредит, а на тај начин живе и Сједињене Државе — њихов јавни дуг, као и дуг Европске уније износи око 19 билиона долара. Међутим, Америка може свој дуг да сервисира захваљујући ниским каматним стопама и широким овлашћењима Савезних резерви САД. За чињеницу да евро још увек постоји заслужна је Европска централна банка, која на све могуће начине покушава да стабилизује ситуацију на тржишту дужничких инструмената. Међутим, дуг расте из године у годину. Тренутно његово сервисирање кошта мање него 2010⁄2011. године, али је само питање тренутка кад ће се ствари променити, јер ниске каматне стопе негативно утичу на финансијски сектор. Зато сва регулаторна тела теже ка нормализацији каматних стопа. Европа то још увек не ради, али мислим да ће до тога доћи за пола године или годину дана, и да ће тада, да се тако изразим — „бити весело“.
Василиј Олејник у разговору за Спутњик подсећа да је 2011. године Грчкој отписано чак 50 одсто дуга, али да је светски финансијски систем једва преживео тај потез — иако на ту земљу отпада свега два одсто БДП-а еврозоне.
„Хајде сада да замислимо Италију или Шпанију, које дугују више од 2,5 билиона евра. Отписивање само трећине тих дугова имало би катастрофалне последице по светски финансијски систем — да и не помињемо домино ефекат. Међутим, шпански и италијански државни врх никад неће пристати на такве жестоке мере штедње, јер би то изазвало незадовољство становништва. Зато ће њихов дуг и даље само да расте.“
Олејник додаје да Европска унија „пуца по шавовима“, пре свега због мигрантске кризе, али подсећа и да су референдум у Великој Британији многи експерти доживели као почетак краја европског блока.
„Не искључујем могућност да следеће године референдум сличан британском распише, на пример, Шпанија… Јер правила Уније, која намеће Немачка, никоме нису по вољи, укључујући и саме Немце. Они не желе да плаћају данак Бриселу, не желе да буду ти који морају да прихвате највећи број избеглица у Европи! Постоји могућност да ће после Меркелове и Оланда на власт доћи лидери који ће имати другачији став, а све то би могло да значи да ће се Европска унија распасти за 3-4 године“, каже Василиј Олејник.
Он у разговору за Спутњик потврђује и да је Немачка „локомотива“ зоне евра и читаве ЕУ, али напомиње да она од тога уједно највише и профитира.
„Захваљујући јефтином евру, Немачка бележи нагли раст извоза. Да је изашла из еврозоне и вратила марку као своју валуту, марка би била јака као швајцарски франак — али би то негативно утицало на конкурентност немачких производа на светском тржишту. Зато Берлин ’скида кајмак‘ еврозони, али истовремено и плаћа највећу чланарину, и прима највећи број избеглица. Додуше, постаје све теже објаснити немачки пореским обавезницима зашто баш они морају да хране све те мигранте.“
Василиј Олејник је за Спутњик говорио и о политици задуживања. На питање зашто је она опасна, и ко би могао да искористи презадуженост земаља ЕУ за испуњавање својих интереса, Олејник каже:
„Европа тренутно ’дугује‘ 19 билиона долара, а већински власник тог дуга су међународне банке — и то углавном америчке. Земље које имају велики дуг су ’на кратком повоцу‘. Меркелова диктира Европи шта треба да ради, али и Меркеловој диктирају из Вашингтона. Мислим да је проблем немачког концерна ’Фолксваген‘, то јест катастрофалан пад њихових акција, заправо реакција Америке на неке ’непромишљене‘ изјаве немачких политичара — на пример, о укидању санкција Русији — а не скандал са софтвером који, наводно, умањује реалне показатеље количине издувних гасова. Такође, Америка намеће Европи ТТИП споразум — Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство — а Европљани се буне, јер не желе да јефтина америчка роба истисне домаће производе са њихових тржишта. И, гле чуда — америчко Министарство правде одједном тражи од ’Дојче банке‘ 14 милијарди долара због наводних неправилности у пословању уочи светске економске кризе 2008. године! То је, пре свега, много више него што тражи од било које друге банке. Не желите да прихватите ТТИП?! Примораћемо вас! И шта у тој ситуацији може да уради Европа? Постоји могућност да америчке банке сутра изађу на тржиште и продају шпанске, италијанске или француске обвезнице у износу од 300-400 милијарди долара. То би практично означило крај еврозоне, јер би европско регулаторно тело у таквој ситуацији било потпуно немоћно. Оно не може за један дан да откупи толике дугове!“
Због свега наведеног, каже Василиј Олејник, једини закључак до којег можемо доћи је да читав финансијски систем Европске уније тренутно буквално постоји — „на часну реч“.
