Први том студије о животу и раду једног од највећих мислилаца 20. века, родоначелника психоанализе Сигмунда Фројда, настао као плод Ерићевог вишедеценијског истраживања, објављен је недавно у издању „Архипелага“ и „Њу момента“, у години у којој се обележава 160 година од Фројдовог рођења.
Омражени геније
Сигмунд Фројд није био утицајан само у домену проучавања људске психе и саме психоанализе, него и као изузетно плодотворан и напредан мислилац, који је покренуо многе духовне револуције у протеклом столећу. Истовремено, његова теоријска заоставштина наилази на бројна оспоравања.
Љубомир Ерић сматра да постоји неколико кључних разлога због којих је Фројд „омражен“, а као први у низу наводи његово јеврејско порекло.
„Фројд је у оквиру психоаналитичког покрета окупио углавном Јевреје. Јевреји у Аустроугарском царству нису били прва класа грађана, потискивани су, тешко су долазили до друштвених позиција. Фројду је требало 17 година да постане професор, и то на један сасвим специфичан начин. Када су се окупили Јевреји око психоанализе, самим тим се створио отпор. Прозвали су то јеврејском науком“, објашњава Ерић.
Други разлог за отпор било је то што је Фројд у своју теорију уврстио сексуалност, укључујући и дечју, што је описао нешто што се пре њега нико није усудио, а трећа струја отпора била је верске природе.
„Фројд је био атеиста. Њега је религија интересовала током целог живота, али само са историјске и етичке стране. Можете да замислите какав је отпор изазвао код верника“, наводи Ерић.
Фројд се замерио и присталицама идеологије Карла Маркса и следбеницима Октобарске револуције, за коју је сматрао да неће допринети напретку друштва.
„И био је у праву. Руси су одмах укинули психоанализу после револуције, тек пре 20 година су је поново активирали и поново има Руса психоаналитичара“, каже Ерић и додаје да је Фројдова теорија и прилично неразумљива, односно да веома мали број интелектуалаца заиста разуме оно о чему је овај мислилац писао.
„Већина интелектуалаца сазнаје о Фројду из секундарних извора, читајући како га други људи виде, и у зависности од њихових оријентација, приклањају се овом или оном мишљењу“, објашњава наш саговорник.
Највећи отпор, према његовим речима, осећају људи који имају личне проблеме и које нервира то што их је „Фројд прочитао као буквар, а они то неће да признају ни себи ни другима“.
„Нико није боље од Фројда разумео страх и сви данашњи теоретичари неуроза и теоретичари страха полазе од тога. Дао је један отворен систем у размишљању. Из тог система се развило веома много дивергентних праваца. Он је дао вероватно најбољи метод за изучавање несвесног психичког процеса код људи и најбољи методолошки приступ у лечењу психичких обољења. То је оно најбоље што је остало од њега и то је неразрушиво. Да не говорим о томе колико је допринео развоју савремене културе, тумачењу уметности“, истиче наш угледни психијатар.
Лекар који није препознао сопствену бољку
Какав је био човек који је покренуо револуцију у разумевању људске душе? Какав је био његов приватни живот?
„Једна од најнеобичнијих ствари јесте то што је Фројд веома касно започео сексуални живот, у 26. години, а постао је апстинент од своје 40. године. Постоји само један податак, који је саопштио својој пријатељици Марији Бонапарти, да је пре женидбе имао само један сексуални однос, ко зна где и под каквим условима, вероватно плаћено… Био је леп човек, окружен најлепшим и најбогатијим женама Европе, а никада није напустио свој моногаман живот“, прича Ерић.
Још једна од Фројдових ексцентричности био је страствени однос према пушењу. Од 17. године је пушио, прво цигарете, а потом цигаре, до краја живота, чак и када су му дијагностиковали рак меког непца.
Поред тога, Фројд је био неуморан када је реч о раду.
„Устајао је у седам сати ујутру и радио до поноћи, и након поноћи. Радио је са пацијентима, писао“, прича наш саговорник, истичући да је Фројд, поред свега, био изразито нарцистична, ауторитарна личност.
Интересантно је то како се неприкосновени ауторитет за питања људске душе односио према сопственим страховима и слабостима.
„Фројд је свој страх од смрти први пут доживео у тридесетим годинама као телесни поремећај, тахикардију. Мислио је да је она последица грипа, не препознајући је као последицу страха. То је занимљив детаљ. После неколико година, поново је доживео неке срчане сметње, лупање срца, бол у левој руци, све класично што се виђа код неурозе страха. Исто као што садашњи неуротичари прво помисле да имају телесно обољење, он је прво помислио да има срчано обољење“, прича Ерић, додајући да су Фројдовој заблуди допринеле и дијагнозе његових пријатеља Јозефа Бројера, који му је рекао да болује од миокардитиса, и свог личног лекара Вилхелма Флиса који је сматрао да су његове здравствене тегобе последица прекомерног пушења.
„Фројд је на неколико места написао да се двоуми да ли је његова сметња телесна или психичка. А када су се појавиле друге сметње, опсесивне мисли и страхови, код њега је превагнуло мишљење да је то психогеног карактера и да је реч о страху од смрти“, објашњава Ерић.
Оно што изазива недоумицу код стручњака јесте питање због чега је Фројд тек у позним годинама живота први пут дефинисао и теоријски уобличио феномен страха од смрти, због чега је избегавао да му се посвети раније.
Ерић сматра да је посвећеност сексуалној теорији, коју је Фројд сматрао својим великим открићем, била један од разлога због којих се касно окренуо уобличавању теорије о страху од смрти, односно нагону смрти.
„Фројд је придавао значај сексуалности више него било чему другом када је реч о развоју психопатологије неуроза, а пре свега, страха. И био је у праву. Он је живео у времену када је сексуалност била табу тема, потискивана, када нико живи није о томе смео да говори или пише, под утицајем цркве, друштвених, културних, вредносних система, под утицајем тешког притиска викторијанског морала, који је важио и у то време. Он се први усудио да пише отворено о сексуалним проблемима, доприневши томе да данас људи живе овако како живе, слободно у сексуалном смислу. Да није било њега, данас бисмо и сами живели у ситуацији која подсећа на ношење бурки на Азурној обали“, сматра Ерић.
Лек против страха је у самом човеку
Данас је страх од смрти нешто са чиме савремени човек живи свакодневно, чему, поред осталог, доприноси брзина ширења информација. Многи уметници и интелектуалци упозоравају на то да постоји стратегија ширења страха међу људима.
Наш саговорник, међутим, сматра да је то превасходно питање културе и друштва, а да у психолошком смислу, спољни чиниоци нису толико важни.
„Када је човек здрав, када има развијен систем самоодбране, он то одбацује. Шта мене занима шта се дешава на естради, да ли овај или онај прети ратом, атомским бомбама, то је ирелевантно. Важан је унутрашњи доживљај сигурности, унутрашњи развој капацитета за љубав, за осећање блискости и интимности. Када то човек развије, ово споља је мање важно. Веома је важно наслеђе, у каквој сте породици васпитавани и одрасли, колико су вам драги родитељи, браћа и сестре, какву су атмосферу направили, да ли је ту била актуелна центрипетална или центрифугална сила, која је разбијала породицу и систем мишљења“, закључује Ерић, уз опаску да га много више забрињава чињеница — са којом се суочава и у својој професионалној пракси, односно у раду са пацијентима — да људи све мање читају књиге!
