„Драги наши вјерници и сви пријатељи православља,
Закључком Министарства управе од 21. рујна 2016. наложено нам је за потребе уписа Хрватске православне цркве у Евиденцију вјерских заједница у складу с чланком 21. Закона о правном положају вјерских заједница, да предамо попис вјерника на новом Обрасцу 2а“, пише на почетку „Обавијести у свези уписа у евиденцију вјерских заједница“ објављеној 10. октобра ове године на интернет-страници „Хрватска православна црква“.
Откуд декларисани православни Хрвати
Епархије Српске православне цркве у Републици Хрватској су уписане у евиденцију цркава и верских заједница, али шта је то „Хрватска православна црква“?
Историчар Александар Раковић појашњава за Спутњик да је Хрватска православна заједница невладина организација неоусташког карактера коју је основао следбеник Анте Павелића и његове ћерке Вишње Павелић.
Та заједница, према Раковићевом тумачењу, треба да послужи као основа за стварање такозване Хрватске православне цркве која ће свој корен вући из Хрватске православне цркве из времена Независне државе Хрватске, која је заједно са свим осталим полугама власти усташког режима радила на томе да се српски православни народ преводи у Хрвате.
„Дакле, реч је о опакој намери на којој се ради од почетка распада Југославије и која је имала више месечевих мена. Сад све више и више узима маха због тога што се први пут на попису из 2011. у Хрватској појавило чак скоро 17 хиљада декларисаних православних Хрвата“, констатује Раковић.
Хрватска држава је, наводи он даље, већ у регистар својих цркава и верких заједница уписала Бугарску цркву, Македонску цркву, и такозвану Црногорску цркву, па их, тврди Раковић, ништа не спречава да то исто учине и са такозваном Хрватском православном црквом.
„Хрватска држава је већ створила низ преседана који ће довести до тога да се легитимизује упис такозване Хрватске православне цркве, кад се за то створи неки политички моменат“, категоричан је Раковић.
„Мирнодопска олуја“
Раковић је иначе аутор књиге „Срби и религијски интервенционизам 1991-2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије“ у којој напомиње да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији вековима чинили компактну националну целину.
„Упоредо са етничким чишћењем православних Срба у војним и полицијским акцијама хрватских снага (1991-1995) трајала у исто време, али и после рата, ’мирнодопска олуја‘ која је требало да преобликује националну и верску свест Србима који су остали у Хрватској (ван простора Републике Српске Крајине), а потом и Србима на читавом простору Републике Хрватске. Ова ’мирнодопска олуја‘ траје и данас“, пише Раковић у овој књизи.
Почетком 16. века, фрањевци су први закорачили у покатоличавање православног становништва у Далмацији, појашњава даље Раковић и тврди да од кад су Анте Старчевић и Еуген Кватерник 1861. основали Странку права постоји идеја о „Хрватској православној цркви“.
У Независној Држави Хрватској, наводи даље овај историчар, живело је 1941. око 1.925.000 Срба и око 3.300.000 Хрвата, али је тада почео физички и духовни терор над српским народом.
Како би показао да су Хрвати „верски толерантан народ“ који нема намеру све да покатоличи, усташки поглавник је 3. априла 1942. објавио „Законску одредбу о Хрватској православној цркви“ која је тиме проглашена „аутокефалном“.
Раковић подсећа да је потом 5. јуна 1942. донет „Устав Хрватске православне цркве“ која је требало да има четири епархије са седиштима у Загребу, Босанском Петровцу, Босанском Броду и Сарајеву.
Пошто о томе није могло да буде речи у социјалистичкој Југославији, идеја о „Хрватској православној цркви“ наставила је да траје у хрватској емиграцији.
Деведесетих су, подсећа овај историчар, на простору Републике Хрватске и Републике Српске Крајине од 1991. до 1995. срушене 84 српске цркве и 54 парохијска дома, оштећено је 156 српских цркава, 49 парохијских домова, две владичанске резиденције и један манастир.
Тада је на сцену ступио и стари наум који вуче нити од Еугена Кватерника до Анте Павелића — „Хрватска православна црква“.
Ко стоји иза читавог „пројекта“
Раковић за Спутњик тврди да такозвана Хрватска православна црква нема верске објекте, да они импровизују, да неке врсте опела врше у ресторанима и кафанама.
„Идеју о стварању Хрватске православне цркве, гура професор Јурај Коларић, бивши декан Католичког богословског факултета у Загребу. Дакле, надбискуп Бозанић не може да нема сазнања о стварима које је Јурај Коларић радио, већ сигурно да за то постоји прећутна сагласност, али не само прећутна сагласност врха Римокатоличке цркве у Хрвата“, јасан је Раковић.
Циљ је, појашњава, да ако већ не могу да преводе и прекрштавају православне Србе у римокатолике Хрвате, онда се ради о међуфази — да Србе прво преведу у православне Хрвате, а потом неким процесом, уколико им то буде било потребно, у римокатолике Хрвате.
Иако имају 17.000 оних који су се изјаснили као верници ове такозване цркве, они досад нису били регистровани зато што хрватска власт то није подржавала. „Док је био председник Иво Јосиповић, слао је писмо владики Фотију где одбацује могућност постојања Хрватске православне цркве“, подсећа Раковић.
