Општи утисак је да је контроверза значајно појачана након интервјуа који је синоћ уживо на телевизији „Вијести“ дао главни специјални државни тужилац Миливоје Катнић, а који је јавност управо требало да релаксира и објасни шта се заиста десило у недјељу.
Насупрот томе, чини се да је Катнић својим наступом, нажалост, само подгријао ионако већ раширено уверење јавности да се заправо ради о монтираном процесу. Главни специјални тужилац је јавности саопштио да је Специјално државно тужилаштво било у посједу доказа да је организована криминална група планирала да 16. октобра изврши терористичке радње у Црној Гори. Он тврди да је ова група имала намјеру да „подржи народ испред Скупштине“, да маскирана у униформе Посебне јединице полиције уђе у ту институцију и „представи то као да полиција пуца на окупљене грађане“.
„Ова терористичка група, уз проливање невине крви грађана, хтјела је да заузме скупштину, зароби премијера и командује Скупштином“, наводи Катнић. Такође, он је казао да је над овом групом успостављена контрола прије него што је иста ухапшена и да су зауставили оружје да се унесе у Црну Гору.
У тужилаштву, како каже, посједују доказе да је постојао план по којем би у једном тренутку „у скупштину ушли неки политичари и грађани“, и да је циљ био да се елиминишу посебне јединице полиције.
Катнић је још рекао да су у Црној Гори постојале још најмање четири групе, које су сачињавали бивши полицајци и војници из окружења, са задатком да „пресретну специјалне јединице“.
Више пута је поновио да за све што говори има доказе, и да је за недјељу вече био планиран „ужас до сада невиђених размјера“ који би Црну Гору завио у црно.
Међутим, општи утисак у излагању Специјалног државног тужиоца је да је за своје тврдње поднио мало или нимало доказа. Сем што је више пута поновио да за све посједује доказе и да у читаву причу улаже свој „образ“ и „част“, главни специјални тужилац готово да ничим другим није оснажио своју конструкцију приче. Па је тако поред бројних нелогичности и противурјечности јавност остала ускраћена за сва суштинска питања.
Као нпр. ко је налогодавац и који политичари стоје иза организације покушаја државног удара, на шта је Катнић одговорио да „нема сазнања ко су политичари“ који су требали да уђу у скупштину.
Такође, објашњење да је оружје којим је планирано да се изведу ове активности уништено на непознатој локацији ван територије Црне Горе, и да то нису учинили чак ни црногорски истражитељи већ неко ко је овлашћен за такву радњу, у најмању руку упућује на нелогичност да је уништен један од крунских доказа у читавом случају.
А процјена да није потребно контактирати Београд или тражити сарадњу са њим и са српском обавјештајном заједницом иако су постојала сазнања да су ове групе припремане и да долазе са територије Србије такође изазива подозрење. Што се тиче осталих, минимално четири групе, које су наводно постојале изван Црне Горе, о њиховом идентитету тужилаштво нема никаква сазнања и информације.
Дакле, читава прича је на стакленим ногама, и само је додатно продубила конфузију у јавности.
А теза да се сва представа у ствари одиграла како би се изазивањем напетости у ваздуху у изборном дану само утицало на излазност бирача и коначан резултат избора, изгледа да је добила на снази.
Оно за шта црногорска публика није била ускраћена засигурно јесте једна фантастична димензија исказа главног специјалног државног тужиоца, који је у једном тренутку рекао да не жели да га кроз петсто година памте као Топлицу Милана и Косанчић Ивана, који су погрешном дојавом кнезу Лазару утицали на пораз у предстојећем боју.
С те стране, Катнић засигурно може бити релаксиран. Ризик да за петсто година буде упамћен попут ова два народна хероја сведен је на минимум.
