Промоција књиге обично је свечаност, али не обавезно весела. То је показала промоција монографије „Наша исповијест — жене жртве рата из Републике Српске 1992-1995“. Ова књига доноси потресна сведочења жена из Републике Српске које су прошле тортуру током грађанског рата у БиХ.
Промоција је одржана на Сајму књига у Београду, али то није први пут да је промовисана у Београду. Прва промоција одржана је пре око месец дана, прича приређивач књиге Александар Врањеш са бањалучког Факултета политичких наука. Тада, иако је у Београд дошло свих 15 жена чије се потресне приче налазе у књизи, промоција није била медијски пропраћена.
Рамина књига београдској чаршији занимљивија од српских жртава
Међу женама чија се сведочења налазе у књизи има и Српкиња, и Бошњакиња, и Хрватица. Заједничко им је то да су све прошле страховите тортуре у бошњачким логорима, затворима или су злостављане у местима где су живеле.
Врањеш каже да је промоција књиге албанског премијера Едија Раме била далеко запаженија од промоције сведочанства о патњама жена у босанском рату.
„Направио сам ту паралелу зато што се Рамина књига зове ’Жртвовање‘, и промоција је била прилично запажена и када је у питању медијска пажња, а и када је у питању публика која се ту налазила. Морао сам то да кажем зато што смо имали прилике да чујемо стварне жртве. И то није довољно пропраћено“, каже Врањеш.
Жртва, каже Врањеш, у психолошком смислу прелази у статус особе која је преживела рат онда када је друштво прихвати и када особа слободно проговори о ономе што јој се десило.
„Суштина моје замерке је у томе што је постојала могућност да жртве дођу у Београд и кажу своју болну истину јер то њима олакшава даљи ток рехабилитације. Анегдотом да је књига Едија Раме привукла више пажње хтео сам и да упутим поруку и апел да све жртве треба да имају једнак статус и да не смемо да подлежемо стереотипима који су нам наметнути и који деле жртве на жртве првог и другог степена“, објашњава Врањеш.
Незаинтересованост београдске чаршије за тему српских жртава он тумачи стереотипима успостављеним о рату у последњих 20 година. Међународна заједница у БиХ, каже Врањеш, није на себе преузела само улогу миротворца већ и врховног тумача историје.
„Свима нам је јасно да је међународна заједница овде значајан фактор. Такође смо свесни да смо у последњем рату или ратовима на овим просторима добили снажне ударце од те међународне заједнице и схватамо да су нас и поразили. Говорим у физичком смислу. Али психички смо поражени када усвојимо те стереотипе; када усвојимо оно што нам они намећу као коначну истину. Ако нас убеде да су сви Срби преко Дрине злочинци, онда немамо никакве шансе да нешто променимо. Књигу смо промовисали у Њујорку и Вашингтону, следећа промоција је у Бечу, идемо према Москви. Два пута смо је промовисали у Београду. То је за нас известан тест. Ако нисмо у могућности да се наша прича чује у Београду, шта да очекујемо од других метропола“, пита се Врањеш.
Ако се прихвата наметнута истина, ако новинари аутоцензуром прихватају наметнуте истине, права истина нема никакве шансе, додаје Врањеш.
„Морамо да прихватимо да су жртве, жртве српског народа, без обзира да ли долазе са Косова, из Србије, из Републике Српске или из Хрватске — наше жртве и да морамо да их уважавамо“, закључује Врањеш.
Прича о две Мирјане
Једно од најпотреснијих сведочења у књизи је прича о две Мирјане, једне из Илијаша (околина Сарајева), друга из Посавине, из околине Оџака. Обе су рођене 1983. Када им се догодило зло, биле су девојчице од непуних десет година.
„Током рада на књизи, чуо сам различите изјаве, али опет, када чујете приче о деци, то је ипак нешто што највише погађа. Девојчица Мирјана из Илијаша силована је од стране муџахедина и убијена је пред очима мајке. Другу девојчицу силовали су војници из паравојне формације „Ватрени коњи“. Отели су је из наручја баке која ју је чувала и силовали су је. Потом је дошао официр да би наводно казнио војника који је извршио тај злочин, одвели су је у дом здравља у Оџаку, да би тамо констатовали да није дошло ни до каквих повреда. Једноставно, нису желели да оставе трага. Та девојчица данас је одрасла особа. Нисам је упознао, али претпостављам да се хорор са којим данас живи не може речима описати“, говори Врањеш.
Порука књиге је, наставља он, да све жртве рата, посебно жене и деца које спадају у категорију посебно осетљивих жртава, морају да буду једнако уважене, примећене и прихваћене, без обзира на то о којој се зараћеној страни ради.
Муџахедини који су силовали и убили Мирјану из Илијаша борили су се у оквиру злогласне 7. брдске бригаде Армије БиХ којом је, према Врањешовим речима, тада командовао Шериф Патковић — Гелер, данас вођа једног од муслиманских удружења ратних ветерана.
„Не могу да тврдим да је тај човек лично крив, али по логици о командној одговорности, у неком тренутку је неко требало с њим да разговара да се види ко је то урадио. Ни до дан-данас за те злочине нико није одговарао“, каже Врањеш.
Две Мирјане нису једини случајеви. Дванаестогодишња девојчица из Сарајева силована је сваки пут када је излазила из стана да купи намирнице. Родитељи су сазнали шта се са њом дешава тек пошто су приметили да је трудна. Најстарија жртва имала је 94 године и убијена је у логору.
Досад нико није одговарао за те злочине.
„За злочине над Српкињама у БиХ досад имамо само шест пресуда, а међу женама које су преживеле различите облике тортуре преко 2.000 преживелих жртава и између 2.000 и 2.500 оних које нису преживеле“, наводи Врањеш.
