Глобални разлог учесници скупа видели су у потреби транснационалних корпорација да шире своја тржишта.
„У оценама Комисије УН за друштвени развој и економију са почетка деведесетих, такође и ММФ-a, Светске банке и других међународних организација, присутна је заједничка оцена да је регион Блиског истока и северне Африке изузетно слабо глобализован, да су у питању затворена тржишта, да нема довољно регионалне размене и сарадње и да у том смислу треба мењати ствари, да треба либерализовати економију и да треба спроводити политику приватизације“, каже Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду.
Након урушавања СССР-a и његовог повлачења са светске сцене, САД су постале доминантна сила и преостале су само четири земље од 1991, које су се противиле њиховом вођству — Ирак до 2003, Либија до 2011, Сирија и Иран и природно је су се оне нашле на мети САД, додаје Јанковић, који у томе види макрорегионални разлог данашње кризе.
Локални окидач за блискоисточну кризу, наставља он, јесте сама структура тих аутократских режима, велика социјална непропустљивост, велика контрола безбедносних структура и економија у рукама малог броја људи.
„Са друге стране, један од локалних покретача је и потреба Израела да се обрачуна са својим непријатељима. Највећи непријатељ Израела са којим се граничи је управо Сирија која има најозбиљнију војску и која је логистички подржавала Хамас и Хезболах“, закључује Јанковић.
За палестинског амбасадора у Србији, Мухамеда Набхана, блискоисточна криза има узроке у настојањима Запада да редефинише Сајкс-Пикоов споразум, тајни споразум Француске и Велике Британије потписан 1916, о подели интересних сфера на Блиском истоку. Тај споразум, према Набхановим речима, има две константе — нафту и Израел — све остало може да се мења.
Нажалост, промене се врше на драстичан начин, разарањем држава, а циљ Запада је да уз помоћ исламистичких милитаната формира нове државе.
„Запад је увидео да су стари савезници похабани, више нису у игри и тражи нове савезнике. Нове савезнике нашао је у исламистичким покретима, гајио их је и обучавао. Милитанте је тренирао у Авганистану и Босни, а политичаре је гајио у Европи — у Лондону, Паризу, Берлину итд. Сви лидери исламских покрета су расли и одгајани у европским центрима и сви њихови милитанти су тренирани у Авганистану и Босни. Оно што се десило у Босни се сада проба и у Сирији“, закључио је Набхан.
За новинара Политике Бошка Јакшића кључно питање је да ли је могућ компромис између Русије и САД о томе ко би могао да наследи садашњег сиријског председника Башара ел Асада. То питање, како Јакшић каже, одредиће стратешку позицију Сирије у будућности.
„Јасно је да Русија хоће да сачува, а Запад да преузме Сирију као упориште свог утицаја и биће јако тешко установити ко ће превладати. Преговори се отварају и отвориће се. То су дијаметрално супротне стране које седе за истим столом, иза њих седе велике силе са исто тако дијаметрално супротним интересима, али у томе и јесте умешност дипломатије, да изнађе неко решење, да се омогуће предуслови за слободне изборе, па онда нека сиријски народ одлучи шта хоће“, каже Јакшић.
Обе велике силе сагласне су око тог питања, објашњава Јакшић, с тим што је Русија у инсистирању на слободним изборима гласнија. Јакшић, међутим, предвиђа да ће до те фазе сиријске кризе потрајати.
