Шминкање леша. Овакав пластични опис употребили су многи после вести да је Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића одлучила да кандидат за председника нове владе Црне Горе буде Душко Марковић, потпредседник ове партије.
Циљ овог кадровског маневра јесте да суштински не промени ништа ни у начину ни у облику владања који је до сада био актуелан у Црној Гори, али да проба да амортизује незадовољство и позиционо и опозиционо настројених гласача тако што ће понудити неког другог уместо Ђукановића.
Није Душко уместо, већ у име Мила
Црна Гора је мала држава, па и прилике на тамошњој политичкој сцени никога не изненађују, поготову што је и пре недавно одржаних парламентарних избора било назнака да ће управо Марковић, а не Ђукановић бити мандатар за састав нове владе.
Наиме, било је очигледно и тада, а и сада после избора, да је ДПС појединачно најјача партија, али да неће имати потребну већину за састав владе. Још важније, било је очигледно да нешто мора бити промењено, јер се велико незадовољство осећа у ваздуху. Зато је изабрана опција да Марковић наводно влада уместо Ђукановића, а суштински да Марковић влада у име Ђукановића.
Према истој замисли све би се могло оправдати дипломатским термином „мирна транзиција власти“. Квалитет више који су уз то очекивали био је да у тој (Марковићевој) будућој влади буде што више партија, па и оних које су до тада биле у опозицији.
Тиме би се показало да се нешто мења, али да притом курс земље никако не буде доведен у питање. Дакле, европске (за које су све партије) и евроатлантске интеграције (које немају натполовичну подршку) морају бити настављене, а све остало је питање амбалаже и гарнирунга.
Америка и Немачка за померање Ђукановића
Према том сценарију требало је да буду задовољни: и добар део бирача, и део партија које су недавно ушле у владу такозваног изборног поверења, али и међународна заједница, још прецизније Сједињене Америчке Државе и Немачка.
Незадовољство земаља Запада начином владања Мила Ђукановића до сад је компензовано тиме што је држава ишла ка НАТО-у и за тај пројекат је био потребан неко политичке јачине коју има Ђукановић. Пошто је процес поодмакао, на становишту су да Мило може да се помери, а да Црна Гора не промени курс.
Свакако, могло се ићи и на опцију да се Ђукановић повуче после званичног пријема ове државе у НАТО (што је такође једна од никад оповргнутих вести политичке чаршије), али је одлучено да све буде изведено постепено јер до званичног пријема има још времена, а незадовољство расте.
Као део оправдања за баш овакав развој догађаја може послужити и чињеница да Ђукановић као премијер има потенцијално много мањи коалициони капацитет од Душка Марковића као премијера. У том пакету (са Марковићем) је и потенцијално слабљење опозиционог јединства.
Због свега побројаног, ДПС је донео одлуку да буде макнуто лице које дели Црну Гору. Али да то лице ипак остане близу власти, као гарант.
Пут ка НАТО-у не сме бити доведен у питање
Да је у питању од раније припремљен план, говори и најава платформе мањинских партија (Бошњачке странке, Хрватске грађанске иницијативе и коалиције „Албанци одлучно“) — све према сазнањима дневника „Побједа“ више него наклоњеног актуелном режиму — у којој ће се као кључна наћи одредба о наставку европских и НАТО интеграција, које су дефинисане као приоритет државне политике.
Мањинске странке већ имају пред собом понуду опозиције према којој би оне дале премијера, владу би чинили коалиција Кључ, Демократе и СДП Ранка Кривокапића са мањинском подршком Демократског фронта.
Изласком са платформом о НАТО-у као кључном приоритету државе, чини се да су мањине затвориле врата барем за ДФ, али и пред партијама окупљеним у коалицији Кључ, које су потписале да ће одлука о уласку Црне Горе у НАТО бити донета на референдуму.
Дакле, највероватнија је влада ДПС-а, мањина и социјалдемократа, партије настале после поделе у СДП-у. Међутим, та влада има већину, али нема комотну већину. Притом има јаку опозицију. Те је и због тога изведен овај маневар, понављамо како би се намакла већа подршка и у парламенту.
Но, питање је хоће ли проћи ово својеврсно шминкање леша. Опозиција не признаје резултате са управо одржаних избора и једино нуди мањима орочену владу која ће у неком року расписати нове изборе. Нико он њих се неће осмелити да пуца себи у ноге и сад улази у Ђукановићеву владу без (видљивог) Ђукановића. Такође, сви они су свесни да ће ова влада тешко издржати пун мандат.
Иначе, Милу Ђукановићу је ово трећи пут да се повлачи са државних функција. Први пут је то учинио новембра 2006. кад је изгласана влада Жељка Штурановића. Други пут 2010, кад је изгласана влада Игора Лукшића. Ако је два пута Мило одлазио милом (мада је и то питање), сад се чини да одлази силом.
Има непотврђених назнака да је још прошле године на Минхенској безбедносној конференцији Ђукановић пристао на овакав расплет.
Сад је на потезу опозиција у Црној Гори. Само од њих зависи да ли ће „ушминкани леш“ проћи као свежа крв и нова политика у новој Црној Гори.
