Предлог Републике Српске да у Парламенту Босне и Херцеговине буде усвојен закон о Уставном суду БиХ, чиме би се решио статус страних судија, одбијен је захваљујући гласовима посланика СДА. Закон о Уставном суду БиХ иначе је део Стратегије о реформи сектора правде од 2014. до 2018. године, а њиме би се регулисао и поступак пред Уставним судом БиХ.
Зашто је закон о Уставном суду БиХ потребан и каква модел би задовољио потребе државе каква је Босна и Херцеговине?
Босна и Херцеговина је специфична по много чему, па и по томе да, за разлику од других земаља где су у компаративној уставности носиоци народ, у Босни су то државотворни народи, односно, конститутивни народи. Тај префикс у ствари идентификује носиоца суверенитета. У овом случају то су три народа Срби, Бошњаци и Хрвати. Са овим се слаже и професор др Миле Дмичић са Правног факултета Универзитета у Бањалуци, који објашњава да Устав БиХ не прописује само надлежности Уставног суда БиХ, већ му даје овлашћење да усвоји властити „Пословник о раду“.
„Због непостојања налога законодавца, а што је присутно у другим уставима, да путем закона регулишу састав, избор, организацију, надлежност и друга питања рада уставно-судског органа, овај највиши суд у држави ради без закона, а у свом ’Пословнику о раду‘ првобитно, а данас у Правилима Уставног суда БиХ, већ је исцрпно регулисао и проширио своје уставно-судске функције, кршећи тиме Устав БиХ“, објашњава наш саговорник.
Уставни суд Босне и Херцеговине, додаје он, по свом персоналном саставу и учешћу судија — страних држављана, широко постављеним надлежностима и материјално-правној основи за уставну контролу, представља уставну и правну новину. Уставни суд је уставни орган и његове надлежности су изричито прописане у Уставу БиХ.
„У основи, и Устав БиХ као део међународног мировног уговора, па тако и Уставни суд БиХ најдиректније су везани за премису да је веома мало сличности са ранијим уставним судовањем. Уставни суд БиХ, као последња инстанца у тумачењу Устава БиХ, има коначну реч у уставно-правним споровима насталим између осталих уставних органа. Упркос томе, његова уставно-правна функција не може да укључује право да прошири своје надлежности изван уставно-правног мандата“, објашњава професор Дмичић.
Основни задатак Уставног суда БиХ је да штити Устав БиХ, подсећа наш саговорник, што га директно присиљава на самоограничење. Стога, он има посебан терет одговорности, а то је да у последњој инстанци одлучује о најважнијим уставно-правним питањима у БиХ.
„То истовремено захтева да судије тог суда, као највише позиционирани у судској хијерархији, поседују стручну перфекцију, одмереност, далековидост и судијску суздржаност. Притом, посебно је спорна његова апелациона надлежност, чиме је постао ревизиона инстанца у појединим предметима, одлучујући и о уставно-правним питањима. Истовремено, недопустиво је да су одлуке Уставног суда БиХ искључиво политички, а не правни акт, и да до сада није спроведено преко деведесет његових одлука. Стога је Република Српска, у оквиру својих надлежности, решена да предузме све политичке и правне механизме да се другачијим уставним и законским решењима обезбеди њен уставно-правни статус, легалитет и легитимитет, који су загарантовани дејтонским решењима“, каже професор Дмичић.
Према његовим речима Уставни суд БиХ је рађен по моделу америчког, англосаксонског редовно-судског органа, позван да тумачи и примењује Устав. Отуда је, како додаје Дмичић, све израженији став о томе да се ради о потреби да се донесе Закон о Уставном суду БиХ, чиме ће се обезбедити одговарајући виши ниво функционисања органа и институција БиХ у заштити виталног интереса ентитета и онемогућавање дерогирања дејтонских решења, што је, у основи, циљ структуралног дијалога о реформи правосуђа.
„С обзиром да ни након петнаест година то није извршено, потребно је да се, у складу са уставно-правним уређењем Босне и Херцеговине, обезбеде законска решења о престанку рада судија–странаца у Уставом суду“, истиче Дмичић.
Он подсећа да су судије–странци, заједно са судијама из бошњачког народа, прегласавали судије из реда српског народа у бројним предметима, а посебно у предмету оцењивања уставности о највиталнијим питањима ентитета и статусу српског народа, са становишта непостојећих уставних норми и неуобичајеном праксом да се у уставно-судском спору одлуке доносе позивајући се на историјске и политичке догађаје.
Дмичић додаје да је потребно утврдити однос у погледу оцене легалитета и легитимитета и доношења и даљег важења бројних одлука уставно-правног карактера првенствено на штету српског народа, које је донео Уставни суд БиХ од 2001., године након што је истекло пет година мандата првих страних судија. Те судије је именовао председник Европског суда за људска права, а Парламент Босне и Херцеговине није у складу са Уставом Босне и Херцеговине прописао другачији начин избора судија овог суда.
„Одлазак страних судија неопходан је првенствено са становишта суверенитета и демократских начела која треба да буду нужно присутна у процесима одлучивања на свим нивоима. Имајући у виду уставно-правни модел Босне и Херцеговине, потребно је да Уставни суд Босне и Херцеговине својим радом заснованим на Уставу Босне и Херцеговине и основним начелима владавине права, уставности и заштите људских права и слобода свих конститутивних народа, грађана и осталих, ужива њихово поверење и подршку у раду“, каже Дмичић.
Потребно да се Законом о Уставном суду Босне и Херцеговине, у првом реду, ближе уреде састав, избор, организација, надлежност, начин одлучивања и друга питања рада Уставног суда Босне и Херцеговине, уз обавезу да у одлучивању учествују и судије из свих конститутивних народа, подвлачи наш саговорник.
С обзиром на карактер Босне и Херцеговине, њено сложено уставно-правно уређење, начин гласања би се морао прилагодити таквим околностима, како би Уставни суд уживао поверење свих народа и грађана Босне и Херцеговине, закључује Дмичић.
