Његова нова књига „Жабе у реду пред поткивачницом“, нови зборник пишчевих интервјуа и текстова насталих најчешће на друштвене теме, представља и потврду Симовићевог вишедеценијског истрајавања у намери да, пратећи актуелна друштвена догађања, остави јасан траг о времену у којем живимо — својим судом, ставом, коментаром.
Угледног песника и драмског писца, на штанду његовог издавача, куће „Танеси“ (која је објавила и Симовићеву нову књигу путописа „До Оба и Хуангпуа“), питали смо из које потребе један тако потврђен и признат стваралац пише ангажоване текстове, најчешће о ономе што није ни мирно ни лепо.
„Такви догађаји привлаче моју пажњу баш зато што нису мирни ни лепи. Та два епитета су чисти еуфемизми, могли би се употребити много тежи, драматичнији епитети за оно кроз шта пролазимо последњих тридесет и нешто година. Пажњу на оно што се збива почео сам да обраћам негде пред крај осамдесетих година, онда су дошле деведесете и донеле су нешто поред чега човек није могао ћутке да пролази. И то се наставило све до данашњих дана. Без икакве намере нанизао сам неколико књига које би могле да се читају као нека врста дневника, иако су само ’Гуске у магли‘ писане буквално у форми дневника. У тој серији која почиње Ковачницом на Чаковини су и ’Галоп на пужевима‘ и ’Нови галоп на пужевима‘, што је показало брзину којом демократија улази у Србију, ’Обећана земља‘, ’Титаник у акваријуму‘ — наслов који врло прецизно, ако смем да кажем, дефинише нашу ситуацију, и нова ’Жабе у реду пред поткивачницом‘. Ту има различитих текстова на различите теме политичке, друштвене, али ја ту пишем и о глумцима, драмским писцима, песницима… Негде су у питању интервјуи, негде, нажалост, некролози, негде је реч о чланцима, негде о реаговањима, али све се то, по мом осећању, слаже у једну компактну широку слику у којој мирно могу да стоје један до другог текст о глумцу и неком политичком инциденту којих је препун наш данашњи живот.
Приликом рада на овој књизи, накнадно сам у њу унео мото, српску народну пословицу Видела жаба да се коњи кују, па и она дигла ногу. Њиме говорим о онима који се јавно заљубљују у наше политичаре, и нашим политичарима који им на то јавно исказивање љубави узвраћају високим положајима без обзира на њихову стручност. Некомпетентни људи који тако долазе на важна места, у великом и све већем реду стоје пред поткивачницом да би и они добили статус коња. Не звучи лепо и пријатно, али је тако. А та потреба из које пишем овакве текстове може да буде емотивна, може да буде и морална, али ни у једном случају она није политичка, иако се ту политиком много бавим“.
А бави се академик Симовић, већ деценијама, на најразличитије начине сликама наших живота и стварности. Неке од њих су настаниле његове песничке збирке, неке драме или роман-хронику „Ужице са вранама“, а неке — као што је случај са другим новим на сајму представљеним насловом — путописе.
Питали смо га како се од „Планете Дунав“ путује до Оба и Хуангпуа, и да ли је можда ова поетска географија настала на тајном непрекинутом савезу песника и воде.
„У наслову књиге је река Об, до које сам најдаље стигао. У том путопису који се зове ’О руским црквама и рекама‘ помињем и Волгу коју нисам видео, али која игра важну улогу у једном поређењу које сам направио пишући о Лењиновом маузолеју и упоређујући га са гробом једног сељака на обали Волге. Рекао сам да Лењин, лежећи у том маузолеју, уз врло компликована одржавања, сигурно завиди оном сељаку на чијем гробу расте разноврсно биље, цвеће, травуљина, и где птице легу јаја… Помињем и Неву која је врло лепа, драматична, пуна историје, али ја нисам пропустио да се одушевљавам бојама дивљих патака које сам видео на њој. И, коначно, Об, граница до које сам стигао, импресиониран пространством у коме се та дуга река налази… А овде сам, наравно, сваки дан на Дунаву. Ту, на тим обалама, осећам присуство древних култура и цивилизација, људи из давних, најдавнијих времена, неолитских. И онда правим нека поређења са модерним човеком, која често иду у корист људи из неолита.“
О сличностима између наших и далеких предела која је обишао и описао, Симовић каже:
„Детаљно сам се припремао за та путовања, прочитао о томе толико да на крају нисам морао ни да путујем, већ сам све видео из књига. Али све је другачије кад се нађете на тим улицама. У Кини сам био збуњен јер ниједан знак нисам разумео. Осећате се изгубљени у обиљу информација од којих ниједну не разумете. А онда сам се обрадовао кад сам видео змаја. То је прво слово које сам тамо разумео. Налази се и на реповима авиона, и на јеловницима, и на вратима… и некако ми је тај симбол змаја помогао да се осећам безбедније, да се оријентишем. Змај је тако био нека веза коју сам могао да региструјем између наше митологије и онога што сам могао да видим у Кини.“
