Председнички изборни систем у Америци не може се упоредити ни са једним другим системом у свету. Он је резултат политичког компромиса из 18. века између оних политичких субјеката који су желели да председника бирају грађани директно и оних који су хтели да о томе одлучује елита. Договорено је да се председник бира индиректно системом који се зове Колегијум изборника (Electoral College). Дакле, од тада Американци изласком на гласање поручују представницима своје савезне државе, такозваним електорима, за ког кандидата треба да гласају.
Иако многи сматрају да је овакав систем превазиђен и недемократски, његови заговорници тврде да је постојање Колегијума изборника важна карактеристика федерализма у Сједињеним Државама и да он штити права малих савезних држава.
Зашто уторак
Амерички избори су, као што смо раније напоменули, по много чему јединствени, између осталог јер се за разлику од изборних система у остатку света не одржавају у недељу. Американци председника бирају првог уторка после првог понедељка у новембру сваке четврте године.
Некада се недељом ништа није радило јер је то био свети дан, па тада није долазило у обзир да буду одржавани избори. С обзиром да је за долазак на гласање у веће центре некима било потребно и до дан јахања, они би кренули у понедељак и на гласачко место стизали у уторак, па се тако тај дан показао као идеалан за гласање.
Зашто први уторак после првог понедељка? Зато да тај уторак никако не би „пао“ 1. новембра, када се обележава Дан свих светих. На тај дан никако није могло да се гласа, па је зато уведен термин први уторак после првог понедељка у новембру.
Ко су електори
Исход избора за председника САД не одређује укупан број гласова грађана, него укупан број гласова електора које кандидати добијају у свакој држави по принципу „победник носи све“. Без обзира са коликом је већином један од кандидата победио у некој савезној држави, сва електорска места у тој држави попуњавају кандидати његове партије. Изузетак су две државе — Мејн и Небраска, где се број електора дели пропорционално броју освојених гласова.
Електоре именују партије и они традиционално гласају за кандидата своје странке, иако правно нису обавезни да то учине. Партије за електоре делегирају поверљиве људе, страначки лојалне са одређеним морални и етичким квалитетима. Иако се у већини држава имена електора на гласачком листићу налазе поред имена председничког кандидата, има држава које су законом прописале да се њихова имена не објављују.
Како се одређује број електора у државама? Свака држава бира онолико електора колико посланика укупно шаље у Конгрес (Сенат и Представнички дом). Минимално их има три, а остале добија на основу броја становника, који се мења после сваког пописа становништва — једном у десет година. Дакле, једна савезна држава ће имати онолико електора колико има заступника у Представничком дому, плус по два сенатора за сваку државу.
Укупан број електора је непромењен (538) још од избора 1964. године, а победник председничких избора је онај кандидат који сакупи барем 270 електорских гласова. Уколико ниједан од кандидата не досегне тај број, односно уколико оба кандидата сакупе по 269 електора, одлуку о томе ко је председник САД доноси Представнички дом Конгреса.
Електорска је последња
Због овог изборног поступка могуће је да кандидат који је добио највише гласова од стране народа теоретски доживи фијаско од стране електора и тако изгуби председничке изборе.
Сликовито објашњено, то би изгледало овако: ако би у Америци постојале три државе од по сто становника, свака од њих би имала три електорска гласа (два за сенаторе и један за Представнички дом), то јест укупно девет. Тако би председничком кандидату било потребно пет електорских гласова (проста већина) да би победио на изборима.
Уколико кандидат „број један“ освоји прве две државе тако што добије 51 глас у свакој од њих а изгуби трећу државу пошто је тамо освојио само један глас, то му даје укупно 103 гласа из све три државе (51+51+1). Преведено на електорске гласове, то би значило да је освојио укупно шест — три за сваку државу у којој је победио и ниједан за државу у којој је изгубио.
Уколико кандидат „број два“ изгуби у прве две државе пошто је освојио 49 гласова у свакој од њих, а победи у трећој где је освојио 99 гласова, укупно има 197 гласова грађана (49+49+99), али преведено у електорске гласове, то износи три — ниједан за државе где је изгубио и три за државу где је победио.
С обзиром на то да су гласови електора на крају одлучујући, кандидат „број два“, иако је освојио више гласова грађана, губи изборе јер је изгубио више електорских гласова.
У историји Сједињених Америчких Држава овакав резултат избора забележен је три пута, а последњи такав случај била је победа Џорџа Буша Млађег над Алом Гором 2000. године. Подсетимо, Ал Гор је освојио већину гласова, али не и већину гласова Колегијума изборника. Тада је Џорџ Буш проглашен за победника са 271 гласом у односу на Горових 266.
Шест недеља од дана одржавања избора електори ће се окупити у савезним државама и Вашингтону и званично изабрати председника, што не значи да председника САД нећемо знати, како то и обично бива, убрзо након окончања гласања. Изборне резултате потом потврђују оба дома Конгреса, након чега се, у јануару наредне године инаугурише нови председник САД са четворогодишњим мандатом.
Како се председничка трка приводи крају, све је мање извесно да ли ће се у Белу кућу ове године уселити републикански кандидат Доналд Трамп или кандидат Демократске странке Хилари Клинтон, али једно је сигурно — наредни председнички амерички избори биће првог уторка после првог понедељка, тачније 3. новембра 2020. године.
