Велики део америчке политике остаће, који год кандидат да победи на председничким изборима, непромењен, нарочито у контексту спољне политике, имајући у виду да на процес креирања и реализације спољне политике САД утичу и други актери, сматра асистент на Факултету политичких наука у Београду Милан Крстић.
На спољну политику САД, поред председника, утиче и Конгрес, каже Крстић и додаје да се истовремено са председничким изборима одржавају и избори за 34 сенатора.
Креатори спољне политике САД су и различите лобистичке и интересне групе, попут војно-индустријског комплекса „који имају великог интереса од милитаризације или евентуалних трошкова од демилитаризације спољне политике САД“, као и бројни други актери, а све то показује да спољна политика САД не може много да се промени само од воље председника.
Међутим, било би погрешно рећи да спољна политика не може нимало да се промени, односно да избор Доналда Трампа или Хилари Клинтон не значи много за укупно глобално деловање САД, наглашава Крстић, који је један од аутора портала „Амерички избори 2016“.
„Из њихових спољнополитичких агенди које су изнели у кампањи, јасно је да је Хилари Клинтон неко ко је ближи виђењу САД као изузетне нације која представља својеврсног либералног хегемона и која треба да се највише пита у међународним пословима. У том смислу, простора за неке веће компромисе са другим актерима који имају другачије виђење и залажу се за преуређење глобалног поретка биће мање него што би било у случају победе Доналда Трампа, који је већ наговестио могућност релаксације односа са Руском Федерацијом као врло битним глобалним партнером, као и могуће преиспитивање билатералних односа са другим државама“, каже Крстић.
Према његовим речима, постоји више разлога због којих су амерички медији генерално на страни Хилари Клинтон, а један од њих је што би Трампова спољна политика била „корак ван постојећих оквира“, док би се политика Хилари Клинтон кретала „већ утабаним стазама“.
„То не мора нужно да значи да би у сваком случају било лоше, јер постоје неке утабане стазе које је зацртао Барак Обама, а које су већ представљале корак напред у односу на спољну политику Џорџа Буша. Један од примера је договор о нуклеарном наоружању са Ираном, где би постојала већа опасност да Доналд Трамп напусти споразум који ипак обезбеђује релативну стабилност на Блиском истоку. Хилари Клинтон би у том случају морала да брани Обамино наслеђе“, каже Крстић.
Он сматра да би и у погледу споразума са Кубом Клинтонова наставила да се креће „прокрченим путевима“ и да би на тај начин „један позитиван аспект наслеђа Барака Обаме био очуван“.
„С друге стране, у случају односа са највећим изазивачима америчке моћи, пре свега са Кином и Русијом, политика Хилари Клинтон не би била довољно отворена и могла би да носи више опасности за неку врсту индиректног сукоба, пошто директног сукоба неће бити, него у случају победе Доналда Трампа“, оцењује Крстић.
Он сматра да Трамп ипак има шансе да победи на изборима иако је Асанж навео да му то неће допустити јер су, између осталог, и Британци изгласали „брегзит“ иако су мејнстрим медији били за останак у ЕУ. Он додаје да истраживања јавног мњења показују да ћемо имати „фото-финиш завршницу“.
Да су избори одржани у понедељак, 7. новембра, победила би Хилари Клинтон, али у тесној завршници, сматра Крстић, иако у великом броју „свинг држава“ попут Флориде, Охаја и Северне Каролине води Доналд Трамп, то му није довољно за победу. За евентуалну победу на изборима Трампу би фалила победа у још две до три „свинг државе“.
„Није немогуће да победи Трамп, али је двапут вероватније да ће победити Хилари Клинтон“, оцењује Крстић.
Кад је реч о унутрашњој политици и економији, Крстић се слаже да, без обзира на то што су у теорији републиканци заштитници крупног капитала, на изборима 2016. Клинтонова је играч „америчких тајкуна“.
„Мислим да су оба кандидата била принуђена да преузму економске агенде у које ни сами не верују, нарочито Хилари Клинтон, која је у добром делу преузела агенду Бернија Сандерса како би преузела његове гласаче. Реч је о много ’левљим‘ економским политикама него што је Хилари Клинтон кроз праксу свог деловања показала да подржава. Мислим да се у пракси много тога не би спровело јер иза ње стоји крупни капитал“, каже Крстић и подсећа да је Клинтонова добила много више новца крупног капитала за кампању од свих других председничких кандидата.
С друге стране, Трамп економску политику базира на олакшицама које тиште радничку и нижу средњу класу са једне стране и обећава им да ће кроз ревизију постојећих уговора, попут споразума НАФТА или споразума са Кином обезбедити да послови не беже из САД, што није лако учинити „јер је потребна сагласност и других страна, а неки унилатерални актови би могли да штете Сједињеним Државама“. Такође Трамп предлаже и радикално смањење пореза, за које је питање колико је одрживо.
„По мом мишљењу, Трампови предлози, са економског становишта, имају проблем одрживости, а предлози госпође Клинтон имају проблем неискрености и делује да то за шта се она залаже у кампањи није и неће бити њена агенда“, закључио је Крстић.
