У Србији се комеморативним церемонијама и полагањем венаца обележава 11. новембар — Дан примирја у Првом светском рату. Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године, у знак сећања на дан када су 1918. године у железничком вагону у Компјењу, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат.
Историчар др Милош Ковић, доцент на Филозофском факултету у Београду, за Спутњик каже да ако би нека земља требало да обележава годишњицу Првог светског рата, онда је то свакако Србија. Први светски рат био је катаклизма европских, а потом и светских размера, а тако масовна погибија људи и разарање било је потпуно невиђено до тог времена, подсећа Ковић.
„Од свих народа који су били захваћени тим ратом, Срби су платили највећу цену. Процентуално, у односу на број становника, највише жртава у том рату имала је Србија. Ако би нека земља требало да се сећа Првог светског рата, онда је то Србија и читав српски народ, јер је готово подједнако страдао српски народ на територији Босне, Херцеговине, Црне Горе, Срема, Баната, Бачке, Славоније, Хрватске, Далмације.
То је била ужасна катаклизма и сматра се да је у Србији тада погинуло и умрло више од 1.247.000 људи. Међутим, тај број не обухвата Србе који су тада живели ван Србије. Примера ради, број жртава Срба из Босне и Херцеговине је негде око 200.000“, каже Ковић.
Немачка офанзива у пролеће 1918. била је заустављена, а контраофанзива савезничких снага тог лета на Западном фронту за Немце је такође била поразна. Међутим, објашњава професор Ковић, пробој Солунског фронта било је оно што их је преломило, а улога српске војске у том догађају је била изузетно значајна.
„Оног часа када је српска војска уз помоћ француске војске пробила Солунски фронт, главнокомандујући немачке војске и војске централних сила, генерали Хинденбург и Лудендорф, затражили су потписивање примирја. Срби су прво из Тројног савеза избацили Бугарску, а затим су директно угрозили Аустроугарску и то је био сигнал за Немачку да мора да потпише примирје. Она је 11. новембра пристала на прекид непријатељстава, размену заробљеника и повлачење са територије Француске“, каже Ковић.
Након примирја потписаног у вагону у Компјењу, на Версајској мировној конференцији у Паризу 1919. потписан је мир између зараћених страна. Професор Ковић подсећа да је врховни командант савезничких снага, француски маршал Фердинанд Фош, који се залагао за постављање тешких мировних услова Немачкој, незадовољан Версајским споразумом изјавио: „Ово није мир. Ово је примирје на двадесет година“. Фош је, каже Ковић, скоро у годину погодио, јер је Други светски рат био практично наставак првог и почео је 1939. године.
На питање зашто се у Србији Дан примирја као државник празник обележава тек од 2012. године, Ковић каже да свака држава заснива своје постојање на одређеном симболичком капиталу, на одређеном корпусу сећања. За Краљевину Југославију то је био Први светски рат, а за социјалистичку Југославију то је био Други светски рат.
„У социјалистичкој Југославији није неговао култ Првог светског рата у тој мери као култ страдања у Другом светском рату. Сетимо се само колико је партизанских филмова снимљено о Другом светском рату, док је о Првом светском рату снимљен само ’Марш на Дрину‘. Тачно је да су обележаване годишњице тог рата, сви се сећамо наших Солунаца док су били живи и који су долазили на те комеморације, али то није имало онај значај који је имао Други светски рат, који је некако потиснуо претходни. Данас, после сто година, све смо више кадри да боље разумемо огроман значај Првог светског рата који је Томаж Гарик Масарик, велики чехословачки државник, назвао светском револуцијом“, објашњава Ковић.
Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.
