Измена српског Кривичног законика према којој би се негирање геноцида квалификовало као кривично дело правда се обавезама Србије према учлањењу у ЕУ. Ипак, историја говори друкчије. У неколико наврата, од почетка 21. века, званичници ЕУ нису могли да се сложе треба ли порицање геноцида да постане део општеевропског законодавства.
Неке државе-чланице ЕУ нису се сложиле са таквим предлогом Европске комисије сматрајући то неприхватљивим кршењем слободе говора. Зато је 2007. усвојено компромисно решење којим је остављено државама-чланицама да порицање геноцида уврсте или не уврсте у своја кривична законодавства.
Ниједан од аргумената којима је српска министарка правде Нела Кубуровић правдала предлог измене српског Кривичног законика, први да Србија мора да казни преиспитивање геноцида и други — да је то европска обавеза Србије, нису тачни, каже адвокат Зденко Томановић.
Не постоји обавеза према ЕУ
Према његовим речима, таква обавеза не постоји. Оквирна одлука Европског савета на коју се министарка позива није обавеза, а Члан 7 те одлуке или је несхваћен или га је правосудни предлагач намерно прескочио.
„Управо тај члан јасно ограничава ефекат ове одлуке постојањем фундаменталних права и слободом говора која је гарантована уставима појединих земаља. Дата је доминантност националној уставној пракси земаља-чланица ЕУ изнад ове препоруке. Дакле, чак и да је Србија у ЕУ, а није, чак и да Србија нема Устав, а има га, и чак да у Србији не постоји разумевање слободе говора, а постоји, Србија не би морала да имплементира ове препоруке“, објашњава Томановић.
Нетачан је и аргумент да Србија мора да кажњава преиспитивање тежине геноцида јер то је, према Томановићу, само неуспешан изговор за кокетирање са наводним европским стандардима.
„Европски стандард је забрана величања Холокауста, забрана величања геноцида, а не забрана преиспитивања геноцида. Ако је наш предлагач сматрао да би нешто требало да забрани, онда је, рецимо, могао да покуша да забрани величање Холокауста, јер за то постоји европски консензус у складу са европским вредностима“, наводи Томановић.
Суд у Стразбуру одавно је направио разлику између Холокауста и осталих злочина, наставља он. Консензус око геноцидне природе Холокауста постоји, али такав консензус не постоји када су у питању други злочини или геноциди.
Према Томановићевим речима, најбољи пример спречавања проширивања негирања геноцида јесте пример Француске, која је 2012. покушала да прошири забрану у односу на геноцид над Јерменима. Уставни суд Француске одлучио је да је такав предлог неуставан и да је противан слободи говора.
У Шпанији је до 2007. постојало кривично дело негирања геноцида, али је шпански Уставни суд укинуо такву одредбу и изједначио је са кривичним делом говора мржње.
„Разлог Уставног суда Шпаније био је врло јасан, а то је да се не сме кршити право слободе изражавања и мисли. Дакле, европска вредност је да се не сме подстицати, афирмисати Холокауст или геноцид, а не да се не сме преиспитивати“, каже Томановић.
Измене закона су удар на слободу говора
Предложена измена Кривичног законика противуставна је забрана слободе говора и забрана слободе изражавања, додаје Томановић.
„Забрана права на критичку мисао и на друштвено преиспитивање. Ово је једна потпуно медиокритетска догма која је, заправо, потискивање развоја друштва. Сви који су барем нешто прочитали из области права и социологије знају да основа сваког здравог друштва мора да буде право на преиспитивање истине. Дакле, право је сваког појединца не само да слободно мисли већ и да доведе у питање, посебно наметнуте догматичке истине, или чак и општеприхваћене истине“, каже Томановић и наглашава да је највећи проблем предложеног кривичног дела његова политичност.
Политичност овако предложених законских измена Томановић показује на примеру бивших комунистичких земаља, од којих су неке изједначиле деловање нациста, комуниста и Холокауста.
Тако, на пример, режим украјинског председника Петра Порошенка покушава да страхотне епизоде из периода Стаљинових чистки, Голодомор, када је неколико милиона украјинских сељака умрло од намерно изазване глади или протеривање кримских Татара током Другог светског рата, представи као покушај руског геноцида над Украјинцима и Татарима. Украјински шовинисти на тај начин покушавају да за злочине у којима су учествовали и Украјинци, а које је иницирао један Грузин, представе као покушај истребљења Украјинаца.
У државама попут САД, Велике Британије или скандинавских земаља, наставља Томановић, став је веома јасан — власт и суд немају права да буду арбитри историје.
„Власт нема право да спречи слободну друштвену дискусију и зато се у тим земљама чак ни преиспитивање Холокауста не забрањује и не кажњава. Ово је један врло непријатан предлог које нам поставља питање које гласи: ако нам држава намеће шта не смемо да преиспитамо, око чега не смемо да се замислимо, шта не смемо да кажемо, онда нећемо да будемо далеко од тога да нам држава каже шта морамо да кажемо или шта морамо да мислимо“, истиче Томановић.
По којим критеријумима је вршена селекција судова
Питање које заокупило највише пажње у јавности око предлога измене Кривичног законика јесте хоће ли преиспитивање питања да ли је било геноцида у Сребреници такође бити кажњиво.
Међутим, измене закона предвиђају да се кривичним делом сматра само негирање геноцида по одлукама Међународног кривичног суда који је установљен Римским статутом из 2002.
Нацрт нема никаквих додирних тачака са одлукама Хашког трибунала за бившу Југославију, каже Томановић, а питање критеријума на основу којих је предлагач бирао судове чије ће одлуке узимати у обзир доводи до кокетирања са европским вредностима које то уопште нису.
Са друге стране, овако сроченим изменама закона крше се права аналитичара и историчара да на јавним расправама, трибинама или у научним радовима износе своје мишљење о појединим историјским догађајима.
„Са овим делом забрањено је било ком историчару да сутра анализира и расправља, доводи у питање или негира, како они кажу, тежину геноцида коју би утврдио неки инострани суд у некој будућој одлуци коју ће можда донети, а можда неће, и то применом статута за који знамо да га две највеће земље света не признају. САД никада нису признале Римски статут, а Русија је пре неколико дана повукла потпис са тог статута. Са друге стране, дата је надлежност нашим судовима, који данас, као што знамо, исказују велики степен зависности и несамосталности. Сутра би требало да ти судови својим одлукама, ван историјског контекста неке пресуде, ван чињеничног контекста, кажњавају историчаре и аналитичаре који имају другачији поглед на неке историјске чињенице. То је нешто што не сме да се дозволи и за шта се искрено надам да ће наши посланици одбити да прихвате као део будућег кривичног законодавства“, закључује Томановић.
