Предизборне кампање у Сједињеним Америчким Државама и Црној Гори показале су да су најзначајнији медији, уместо „чувара јавног интереса“, постали средство у рату елита против опозиције и(ли) већине становништва.
Нови светски медијски поредак је Иван Пернар, посланик хрватске партије „Живи зид“ дефинисао реченицом: „Данас бомбе не падају са неба него са ТВ екрана“.
Оружје елита
С том констатацијом слаже се и аналитичар Цвијетин Миливојевић, директор агенције „Прагма“, који каже да смо у медијском праћењу предизборних кампања у САД и Црној Гори видели оно што смо могли и да очекујемо.
„Политички мејнстрим САД је подударан са политиком водећих медија, у које рачунам и ове модерне интернет-канале. Потпуно је јасно да је већина релевантних медија била на страни династије Клинтон, као што смо у Црној Гори потпуно јасно могли да знамо да ће већина црногорских медија бити на страни садашње, односно досадашње власти Мила Ђукановића“, каже Миливојевић за Спутњик.
Према његовим речима, у оба случаја је јасно да се медији не баве оним што им је мисија — извештавањем.
„Медији су, заправо, део неких лоби група, чак бих рекао једна врста оружја и оруђа које фактички директно утиче на изборну вољу грађана. И то не само да утиче пре гласања, него и у постизборно време, тако што се, на пример, у САД организују масовне демонстрације против Трампа уз образложење да је претња за неколико милиона миграната, а у Црној Гори се опозиција представља као претња за стабилност и независност“, истиче Миливојевић.
Одговор грађана
Упркос „ратничком извештавању“ главних медија током председничких избора у САД и референдума у Великој Британији, грађани САД изабрали су Трампа, а Велике Британије да изађу из Европске уније. Према Миливојевићу, то није доказ да су медији изгубили снагу већ да у тим случајевима нису пресудно утицали на коначни резултат.
„Реч је, заправо, о томе да су политичке елите одређење ставова различитих слојева грађана. То може да буде једна врста одговора грађана, понекад понукана инатом, на чињеницу да политичке елите нису схватиле шта је у том тренутку њихов доминантан интерес“, оцењује он.
Према његовим речима, у ситуацији смо да гледамо неку врсту престројавања које ће тек уследити, јер су победа Трампа и „брегзит“ шок за политичке елите, поготово у великим земљама ЕУ. Очекује се да се и у другим земљама могу десити слична изборна изненађења и да се део елита европских земаља прилагоди у ходу ономе што је став грађана. А све елите у земљама ЕУ знају шта грађани мисле и о пореској политици али и о деградацији сопственог суверенитета.
„Ја мислим да су победа Трампа у САД и ’брегзит‘ добар сигнал за остале земље ЕУ у ком правцу се морају мењати уколико желе да и даље буду нормалне земље, па и по цену да ЕУ не опстане у форми у којој и данас постоји“, каже Миливојевић и додаје да све то неће променити правац у ком су кренули медији.
Претходница бомби
Према његовим речима, пад Берлинског зида и рушење совјетске империје били су тај камен-међаш у коме су западни мејнстрим медији постали, можда, и друга сила у државама западне демократије после оружане. Они су стварали и креирали јавно мњење и директно доприносили одлукама политичких лидера хоће ли или не негде употребити оружје, сматра Миливојевић, аутор студије „Глобално Потемкиново село — медијски рат 1990-94“.
„Свим интервенцијама иза којих је стајао НАТО од почетка ′90-их година претходиле су класичне пропагандне кампање у којима је, уз обиље сервираних лажи, припремано јавно мњење у државама-чланицама за оно што ће уследити — интервенцију. Парадоксално изгледа, али у тих петнаестак година вођено је више ратова него током остатка 20. века, не рачунајући два светска рата. Говорим о такозваним малим и ефикасним ратовима који су имали исто толико жртава као и велики ратови. И то је била та срамна улога медија. Очигледно је да је 1989. или 1990. година била тај тренутак кад су се медији отргли контроли и уместо сервиса, макар и режимског, постали један брутални креатор и инспиратор рата“, каже Миливојевић.
Он сматра да смо Орвелову „1984“ већ и живели и проживели. „Не знам да ли постоји ишта горе од тога, вероватно да постоји, али све оно што је Орвел написао, сви смо ми доживели“, додаје он.
