Господине Вимер, одлазећи председник САД сада се налази у Берлину. Пре осам година Обама је такође посетио немачку престоницу, истина, тада је имао имиџ „поп-звезде“ и дочекале су га хиљаде Немаца. Овог пута, пријем је био нешто уздржанији.
— То је тачно, добро сте то приметили. Обама је постао први амерички председник током чијег мандата се покренуло питање ко заправо у Америци даје последњу реч. Сећамо се да је Обама обећао затварање затвора Гвантанамо. Па ипак, он на месту председника није успео да доведе тај посао до краја, иако сам веровао да је он на томе искрено радио. То говори у прилог томе да у Америци заправо владају снаге које ни после избора новог председника и евентуално нове политике, заправо не пуштају кормило и воде политику, представљајући истовремено опасност по читав свет.
Када је прошли пут Обама посетио Берлин, играо је улогу „доброг момка“ и после тога му је, додуше у виду „аванса“, уручена још и Нобелова награда за мир. Колико један човек уопште може нешто да промени у читавом систему?
— У вези са посетом Обаме Берлину, требало би да се сетимо две ствари: управо за време његовог мандата, Немачка је себе у односима са Русијом довела буквално на ивицу рата. Сигнал који Обама сад шаље посетом Берлину штети Немачкој. До канцеларке Меркел ми нисмо имали никога на тој позицији ко се практично посвађао са свим европским суседима.
А зашто је, по Вашем мишљењу, он баш дошао у Берлин, а не у Брисел?
— Зато што је било потребно показати да се развој ситуације у Европи, који су сви оцењивали позитивно, заправо не допада Америци. Они су желели да посвађају европске државе међу собом, а не да се заложе за заједничко решавање проблема унутар ЕУ. То је сигнал који никако не би требало занемарити.
Какви су односи између Обаме и канцеларке Меркел, с обзиром да је он готово специјално њој дошао у посету?
— Спреман сам да се сложим са професором који је дао интервју за „Зидојче цајтунг“. Ради се о професору Дејвису који је био члан екипе саветника Хилари Клинтон током изборне кампање и он је јасно ставио до знања да сада много зависи од поступака Немачке и њеног мешања у унутрашње послове САД. Притом, госпођи Меркел је додељена улога и о томе су последњих дана већ писали амерички медији и назвали је „последњом линијом отпора новом америчком председнику Трампу.
Управо сте поменули професора из екипе саветника Клинтонове. Сматрате да ће на састанку следећег петка, на којем ће учествовати неколико европских лидера, заиста бити испланиран тајни трансатлантски пуч? Такву могућност не би требало одмах одбацити, већ погледати мало пажљивије шта тим поводом говори наша министарка одбране Урсула фон дер Лајнен. Како се може разумети оно што она говори о новом америчком председнику и како се према томе поставити?
— Да сам ја у Вашингтону, вероватно бих помислио да се против мене кују некакви планови и то на најгори могући начин. Тим пре што господин Сорош и његови пријатељи не скривају да за борбу против новог председника издвајају позамашне суме. То некако подсећа на „колективну политику“ коју нисмо видели још од 1945. године. Јасно је да Немачка врло активно учествује у креирању те политике, јер је о томе отворено писао „Њујорк Тајмс“: „Госпођа Меркел је централна фигура отпора Трампу“.
