Уместо Танјуговог сервиса медији су тада узимали сервисе Бете и Фонета, иначе издашно финансиране из европских фондова. Али кад су Танјуг већ сви отписали, кад су помислили да ће га дотући дугови, национална агенција, доживљава камбек. Модернизовала се, добила видео-сервис, новинаре који су били у већини случајева макар коју секунду бржи од конкуренције, уз старе почела да стиче нове клијенте и да враћа старе дугове. Међу колегама из Србије, кад прате догађаје у земљи, одомаћила се реченица — узећемо од Танјуга. Тако је било најлакше, знали су да ће добити суштину сервирану на тањиру, брзо и тачно.
А онда нам је ЕУ поручила, или смо ми тако хтели да јој се додворимо, да медији не могу бити у власништву државе. Да ли је то био знак неповерења у ову државу? Јер и у Европи, и у Америци мирно постоје медији у којима је држава делимични или стопостотни власник. И нико зато тим државама не лупа пацке.
Е, то је тренутак када је конкуренција поверовала да кад умре Танјуг, они могу да процветају. Некако у то време, иако нису сасвим пресахли европски фондови за медије, медији који су били на њиховој игли почели су да губе дах. У оптицај креће прича о повлашћеном положају Танјуга, о нефер конкуренцији, о усаглашавању са праксом ЕУ…
Пре више од годину дана, иронијом судбине баш на Дан Танјуга, објављена је одлука о гашењу националне новинске агенције и њеном брисању из регистра Агенције за привредне регистре. Претходно су пропала два покушаја приватизације јер се читавом послу није довољно озбиљно ни приступило. Заправо, само се чекало да исцури рок назначен у Закону о медијима — једино за Танјуг — који је истекао 31. октобра 2015. године. А све се одвијало у оквиру опште приватизације државних медија, о чијем су погубном ефекту написани редови и редови. Агенцији је остављен рок да исплати заостала дуговања да би и званично престала да ради.
Нови министар културе и информисања Владан Вукосављевић затекао је такво стање. У недавној изјави објаснио је да Танјуг сада самостално послује и да активно ради на свим пољима, а да план за ту новинску агенцију не постоји, већ само план за израду медијске стратегије. Међутим, Бети и Фонету се жури, не могу да чекају медијску стратегију па стално траже од државе да хитно и у целости примени одлуку Владе о престанку рада Танјуга. Тврде да та агенција добија новац из јавних прихода што, како кажу, представља недозвољену државну помоћ. За све то време откад чекају гашење Танјуга обе агенције имају и новац по основу пројектованог финансирања, и новац из ЕУ, и новац на основу комерцијалних уговора са корисницима јавних средстава, што Танјуг због свог недефинисаног статуса не може да ради. Две агеције додају да „у оваквим неодрживим околностима нема и не може бити фер и равноправне тржишне утакмице, јер је Танјуг и даље у привилегованом положају, док су две приватне новинске агенције изложене нелојалној конкуренцији и великој продукцијској и пословној штети“. У суштини, оне су у праву — реч је о нелојалној конкуренцији, али су оне, а не Танјуг, у привилегованом положају.
И упркос томе тапкају у месту. Учинило им се да је спас у томе да нестане Танјуг — онда ће сви, хтели или не, морати на њих да се ослањају. То што нестанком националне новинске агенције у региону нико осим њих неће бити на добитку, нема везе. Само да заврше посао „убијања“ Танјуга. Онда ће лако.
И последње — чак и да су у праву, а нису, јер у Европи, као што је подсетио министар, постоји и државно и мешовито власништво у медијима, није коректно да баш они, као директна конкуренција, носе барјак уништавања најстарије агенције у региону, дегутантно је. Уосталом, има доста других којима су све традиционалне вредности кост у грлу — нека прљаве послове оставе њима.
