Планета Марс никада и ни за кога није представљала само део истраживања свемира. Посебним местом које је заузела у колективној свести човечанства, Црвена планета представља наду у његову будућност.
Опседнутост људског рода Марсом и колонизовањем ове планете можда најсликовитије може да дочара пример непрофитне организације „Марс један“ (Mars One), која је, када је у априлу 2013. позвала добровољце за пут у једном правцу на Марс, примила 200.000 пријава.
Када је толики број људи спреман да напусти једину планету на којој може да живи и упусти се у неизвесно путовање дуго неколико година кроз свемир, на коме га чека готово извесна смрт, морамо да се запитамо чиме је Марс заслужио да буде предмет толике људске фасцинираности.
Марс — планета као суперстар поп културе
Иако посебан однос који људи гаје према Марсу сеже још у римско доба, фасцинација Марсом као алтернативном планетом, погодном за живот људи након што нам Земља постане претесна, може се датирати у 1895.
Те године је амерички бизнисмен и астроном Персивал Лоуел, посматрајући Марс на његовој површини уочио нешто што је назвао каналима. Преосталих двадесет година живота Персивал је утрошио развијајући теорију и убеђујући друге да ти канали нису настали природним путем, већ да је Марс старија Земља која је била насељена неком врстом грађевинских инжењера који су Марс опасали мрежом иригационих канала.
Од када је Лоуел изнео своју теорију, Марс постаје сталан мотив у популарној култури. Популарни писац Херберт Џорџ Велс пише „Рат светова“, можда најпопуларнији научно-фантастични роман у историји и од тада до данас свет тресе „марсовска грозница“.
На Ноћ вештица, 30. октобра 1938, Велсов презимењак, глумац и режисер Орсон, преко радија емитује драму инспирисану „Ратом светова“ и изазива панику широм САД. По овом роману снимљено је неколико филмова, почев од 1953, а најпознатија филмска верзија је она са Томом Крузом у главној улози из 2005.
Идеја да Марс може да постане алтернатива Земљи као људско станиште постала је популарна педесетих година прошлог века. Вернер Фон Браун, за време Другог светског рата главни Хитлеров конструктор ракета, а после њега водећи ракетни стручњак у САД, у тада популарном недељнику „Колијерс“ пише серију чланака о могућој људској колонизацији Марса. У њој Браун покушава да обухвати све аспекте путовања на Марс — од техничких до оних који су везани за људску психу.
Међутим, Марс никада није био предмет тако широке медијске „обраде“ као што је данас. Док су се верзије „Рата светова“ бавиле нападом „марсоваца“ на Земљу, а филмови попут „Деда Мраз осваја Марсовце“ и „Марс напада“ били више пародије на постојеће стање на Земљи, нови серијал „Марс“ који је отпочео на телевизијском каналу ревије „Национална географија“ представља помак, не само у жанровском смислу (серија је спој документарног и играног програма), већ је она сублимација свих напора које су владе, појединци, непрофитне организације и приватне компаније учиниле да би колонизација Марса постала реалност.
Серија се бави догађајима између 2016, када почиње планирање међународне експедиције на Марс и 2033, када је подухват извршен. На тај начин, Марс је постао попкултурни суперстар међу планетама Сунчевог система.
Не треба заборавити ни блокбастер „Марсовац“ Ридлија Скота са Метом Дејмоном у главној улози. У овом филму први пут прилази се теми човека изгубљеног на Марсу.
Будућност после Земље
Ова попкултурна фасцинираност Црвеном планетом није била без научних основа. Иако није најближа планета Земљи, научници сматрају да јој је Марс најсличнији њој.
Када су прве летелице са Земље послате у свемир, шездесетих година прошлог века, слике Марса које су донеле нису биле баш обећавајуће. Неплодна површина са кратерима, слично као на Месецу.
Међутим, деценију касније, програми за проучавање Марса које су вршиле обе тадашње суперсиле, САД и СССР, показали су другачију верзију ове планете, ону са вулканима, пешчаним динама, пресушеним речним коритима и великим кањонима који се протежу хиљадама километара.
Све је мирисало на потврду Лоуелове теорије да је Марс Земљин старији брат. Са даном који траје 24,6 сати, снежним поларним капама и пошто се налази у близини Земље, многи научници били су убеђени да је ова планета погодна за трајно људско насељавање. С обзиром на ограниченост природних ресурса на Земљи, њихова логика размишљања била је једноставна: ако Земља не може да пружи оно што нам је потребно, свемир можда хоће.
Оно што је предмет спорења јесте када би могло доћи до прве људске мисије на Марс. Људи који воде „Марс један“ су оптимисти, други као што је Сидни До, докторант на Масачусетском институту за технологију нису. Он сматра да је колонизација Марса у данашњим условима и на данашњем нивоу технолошког развоја неодржив пројекат.
Међу највеће оптимисте спада и јужноафрички милијардер и оснивач и извршни директор компаније „Тесла“ Илон Маск, који се појављује и у серијалу „Националне географије“. Према Маску, колонизација Марса налази се у фази која је превазишла сањарење и она је потребна како би се заштитила будућност људског рода.
Прошле године, Маскова компанија за истраживање свемира „Спејс-икс“ (Space X) саопштила је да је прикупила више од милијарду долара за изградњу свемирских летелица.
На Институту биомедицинских проблема Руске академије наука, између 2007. и 2011. спроведен је до сада најсвеобухватнији психосоцијални експеримент назван „Марс — 500“. У сарадњи са Европском свемирском агенцијом и Кином, три посаде живеле су у тоталној изолацији, симулирајући пут и искрцавање на Марс, као и повратак на Земљу. Експеримент је пружио важне психолошке и социјалне податке о томе како би људи поднели пут кроз свемир до Марса.
И власник компаније „Верџин“, екстравагантни британски милијардер Ричард Брансон основао је прву компанију за комерцијалне летове у свемир „Верџин галактика“. Ова компанија за сада има у плану летове у близини Земљине орбите, али Брансон је више пута говорио о људском насељавању Марса, па сви жељно очекују када ће се и он укључити у трку.
Маск, Брансон и учесници програма „Марс — 500“ нису први који би желели да колонизују Марс. Још 1979. научник Бентон Кларк објавио је рад на ту тему. Терет који би колонисти понели са собом, каже Бентон, могао би да буде смањен уколико би се пронашао начин да се вода ектрахује из марсовске прашине, а кисеоник из његове угљен-диоксидне атмосфере.
Две године касније, група људи која се назвала „Марсовско подземље“ (Mars Underground) одржала је прву конференцију у Колораду како би разменила идеје о насељавању Марса.
Ипак, озбиљни научни радови на ову тему још увек недостају, а пошто ниједан човек још увек није крочио на Марс, не знамо колико ће заиста стајати одржање живота на тој планети.
Реалност пре свега
Нажалост научника и ентузијаста, лакше је снимити филм или серију него направити реалан напредак у настојањима да се човек искрца на Марс. Не само да се човек није никада нашао на Марсу, него ни већи део људске технологије није имао прилике за то. С обзиром да на Црвеној планети људска врста неће моћи да опстане без помоћи технологије, за почетак би је требало испитати у реалним условима.
Једна битна технолошка препрека је, изгледа, превазиђена. „Спејс-икс“ је конструисао носач ракета који се, после одвајања у орбити, не распада, већ се неоштећен враћа на полазиште и може да се употребљава поново.
Ова иновација је јако важна, јер научници до сада нису имали решење како успорити ракету која понире кроз Марсову орбиту. Уколико би се кретала брзином као кроз свемир, изгорела би.
Ентузијасти ипак сматрају да ће Марс бити досегнут у најскорије време. Програми као што је био „Аполо“, који је на Месец одвео 12 америчких астронаута или Међународна свемирска станица, на којој астронаути проучавају утицај свемира на људско тело, дају наду у то.
Сасвим сигурно, на могућност колонизације Марса не би требало гледати подозриво. Ни Колумбо није озбиљно схватан када је говорио да се Земља може опловити. Сада, пошто је наша планета у потпуности истражена, људска жеља за авантуром, истраживањем и освајањем, уз помоћ технологије може да буде пренета на светове изван Земље.
Марс се чини као логична дестинација с обзиром на сличности које су до сада откривене. Са друге стране, откривање нових светова ван Земље води људски род у нову етапу односа, с обзиром да, према конвенцији, у свемиру не постоје националности.
И заиста, свемирски програми су једино поље на којима се међудржавна сарадња одвија неометано, упркос разликама међу државама. Ако нико други, свемир може да уједини човечанство у јединствену заједницу.
