„Мој први сусрет са Леонардом Коеном је био доста занимљив. Завршио сам био превод његове књиге песама ’Снага робова‘ и сматрајући да је природно да га упознам, отишао сам на острво Хидра, где је боравио преко лета. Хидра је тада била без саобраћаја, без струје и туриста, обично село. Питао сам разне продавце на обали за њега, али нико од људи који ту живе није знао ко је у питању. Сећам се да сам ушао у продавницу у којој се у позадини чула Коенова песма, питао за њега, а продавац је рекао ’Па, ево га‘. Ти мештани годинама нису знали да овај познати Канађанин проводи по пола године на њиховом острву, да ту живи. Лутајући тако по обали, угледао сам га како седи у кафани која гледа на луку и обалу. Полако сам прилазио и — како се то ради у сусретима те врсте — упитно сам изговорио ’Леонард Коен?‘, а он је ћутао дуго, толико да је већ било неприродно… Брзо сам рекао ко сам, јер сам полако наслућивао о чему је реч. Неколико месеци пре тога, у децембру 1980. у Њујорку је убијен Џон Ленон и Коен ми је после казао да је био сигуран да сам један од оних који је код њега дошао са пиштољем…“.
Овако се „човек с пиштољем“, гост „Спутњик интервјуа“, књижевник Владислав Бајац, први преводилац, издавач и дугогодишњи пријатељ Леонарда Коена, сећао великог уметника у дану када је свет обишла вест о његовој смрти.
Бајац, који је и први новинар који је у опеваном „Челзи хотелу“ интервјуисао познатог музичара, открио је и да је за њега, без обзира на музичку славу, Коен пре свега песник.
„То не значи да га тиме лишавам свега онога другачијег, једноставног и оригиналног што је урадио у музици. Можда сам само под утицајем Леонардовог иронијског става према самоме себи. Не заборавимо, ипак, да је он већ на почетку те популарне музичке каријере изрицао, мада опет литерарно, стихом да је ’рођен са златним гласом‘“.
Говорећи о мотивима због којих се један озбиљан песник, већ примећен у књижевним круговима, ипак определио за музику, Бајац каже да је одговор једноставнији, можда и простији него што се може очекивати:
„Реч је о новцу и слави. Схвативши да је књижевност нешто што не доноси финансијску сигурност, на неки начин је био и присиљен да почне да се бави музиком. Не заборавимо да се присилно појавио на бини 1966. године, деценију пошто је први пут објавио књигу песама, када га је Џуди Колинс на свом концерту позвала на бину. Тада је први пут изашао на сцену, са гитаром, и доживео је катастрофу. Стао је усред песме, потпуно је био скрхан, уплашен, несигуран… Али Џуди Колинс је била паметница која га је вратила на сцену и тај повратак је био успешан. Мислим да је женско биће било страшно важно у томе, то је као Џоан Баез и Боб Дилан“, прича Бајац.
Он сматра да је тачна и тврдња Коенових биографа да је на избор овог песника и музичара утицао и Дилан, чију је музику слушао и напомиње да су се двојица музичара и писаца нашла и у прози у исто време.
„Коен је 1066. године објавио свој други роман ’Дивни губитници‘ када и Дилан ’Тарантулу‘. Обе књиге су прилично тешке, тешко проходне и мислим да их је то обојицу зацементирало у страху од тога шта књижевност у ствари треба да буде. Јер ако треба да има такав облик – ту нема много будућности“, каже Бајац.
О последњем албуму завршеном непосредно пред смрт критичари су већ рекли да је тестаментаран. И Владислав Бајац сматра да синтагма из наслова „Хоћеш да буде тамније“ уједно значи и „спреман сам, Господе”.
„И мада су то његове теме, смрт и Бог, у тој једној реченици је рекао да је спреман. И као што је и друге велике истине исказивао у мало речи, пробраних и тако комуникативних, тако је урадио и с овом, подсећа Бајац и додаје да је ипак вест о смрти колико год била очекивана, ипак и – метафизичка“.
„Сви ми мислимо да такви људи живе вечно и да никад не умиру. Та два одговора, физички и метафизички, две су истине које у Коеновом случају нису крајности. Оне су јединство супротности, што је Леонард Коен у суштини и био целог живота“, сматра Бајац.
