Информацију да је добио решење о затворској казни, Милачић је поделио на свом фејсбук профилу: „Чекали су тај тренутак и пресудили, управо сам добио рјешење — морам 16 дана у затвор“.
„Морам у затвор јер сам био на челу групе слободних људи који су пјешке, од Подгорице до Цетиња, тог маја 2013. године, изразили револт због крађе на предсједничким изборима, који нијесу хтјели да ћуте, који нијесу хтјели да се мире са оваквом влашћу, оваквом Црном Гором“, написао је он.
Милачић подсећа како је то било:
„Сјећам се тога, као сада. У зору, буквално, на излазу из Подгорице упалили смо бакље, укључили музику и закорачили ка Цетињу. Можда нескромно, али тако је — то је (био) буквар Отпора.
Све вријеме били смо — на тој рути од Подгорице до Цетиња (гдје се одржавала предсједничка инаугурација) — у пратњи полиције, и на кратко, десетак минута, у знак отпора овом накарадном систему, сјели на асфалт како би, додатно, уз звуке гитаре, послали поруку: ’Доста је више!‘
Мирно и достојанствено ходали смо слободу, а онда се неко из врха досјетио да је вирус опасан, те сам недуго потом добио казну, у износу од 400 евра, наводно због ремећења јавног реда и мира.
И тада сам одмах рекао: ’Никада је нећу платити, то није казна мени, то је порука свима који слободно мисле да се не усуде да учине исто‘.
Нијесам је платио, нијесам могао да је платим, то би било кажњавање стотине људи, стотине слободних људи, кажњавање слободе. Сада хоће затвор!
И то баш сада, у овом тренутку док криминализују све што је против њих, у тренутку када од критичара праве терористе, баш у том тренутку добијам позив за — ЗАТВОР. Неће вам проћи!
Као што сам и прије казао: ’Ту казну нећу никада платити, по цијену живота! Па да имам новца колико и Трамп, не бих је платио‘.
Као што видите на фотографији, већ сам поцијепао налог за плаћање које сте оставили као могућност — ултиматум, нема га више.
На крају нешто мени јако важно, што сте управо пробудили у мени, па зашто да не испричам: на том Маршу против мафије, којем у суштини сада, на овај начин, пресуђујете, била је једна млада дјевојка. Сјећам се да је била у близини гитаре, док смо сједјели на асфалту, док смо пјевали слободу. Била је храбра, дошла је да корача отпор, да не пристане на диктате моћи, да не прихвати да ћути. Била је са нама, до краја. Само мало након Марша, прочитао сам вијест да се оклизнула са камените обале ријеке Цијевне, упала у воду и удавила се. Звала се Ал Хаммбра Кашић. Звала се слобода.
И њој сада, нељуди, као и свима који су били тамо, судите! И мислите још да вам платим за то!
Не бих, по цијену живота.“
