„Да ли постојимо као народ? Да ли поседујемо минимум грађанске савести? Политичког достојанства? Историјске одговорности? Или смо само утваре из Његошевих песама, виртуелни продукти сопствених митова, балканске букаџије које умишљају да су грађани свијета“, питао је себе, друге око и поред себе, оне политички мислеће, појединце који гласају, све који живе у Црној Гори у једном од својих текстова новинар Марко Милачић.
Док је писао неки други текст, сведочи, родио му се син Вук и почели су савети да треба спустити лопту, примирити се. Међутим, за њега је такав манир покушај духовне корупције која је, тврди, далеко опаснија од материјалне.
Ђедова врела крв и здрав разум
„Сваки рат против непријатеља је мој лични рат, најпрво“, рекао је Љубиша Милачић, кога унук Марко није упамтио, али му се дедина максима урезала као животни лајтмотив. Можда понајвише зато Марко Милачић на почетку своје књиге — збирке 53 колумне које је објављивао од 2010. до данас — „Зашто је Мило небитан“, каже: „Тражио сам је више. Сву. Слободу до кости“.
Ако желимо бити достојни наших предака и потомака, констатује, ако им у аманет желимо оставити чисту и праведну земљу, морамо, поручује, бити Вукови: завијати слободу.
Најмање сам битан ја, додатно појашњава аутор, већ је далеко битнија антиидеја цензуре која је наметала обрачун са свим неистомишљеницима, нарочито оним видљивијим грађанима, онима са екрана, који се дрзну да газе уравниловку.
„Где је истомишљеништво, ту нема мишљења“, правилно суди Милачић и сећа се — као прелепог летњег дана на плажи, закључио би читалац — кад му је, након што се у једном тексту потписао као Едвард Сам, пришла колегиница у деску и изустила: „Пази само да заиста не останеш сам“.
„И остао сам. Сам са слободом. Има ли угодније самоће?!“, поносно констатује.
Зато су његови текстови, како сам признаје, побуна и против ближњих, оних који „за наше добро“ верују да је боље ћутати. „Нипошто. У времену владавине битанги ћутање је саучесништво“, непоколебљив је.
Став, посвећеност и вера — резултат
Ретко се може видети, не код колумниста који мисле да су рођени да другима попују већ и код ововременских новинара, да „копају“ по архивама, да налазе старе изјаве и подсећају политичаре и остале јавне делатнике шта су мислили, говорили и радили. Марко Милачић поступа баш тако.
Његове колумне нису трала-ла, седи мислилац и сматра тако-нешто-о-тамо-нечему, то су озбиљне анализе, потковане доказима, навођењем извора, позивањем на ауторитете, показивање докумената, навођење оптужница.
И став. Јасно дефинисан. Ни трунка сумње није остављена читаоцу да и помисли како аутор можда није сигуран у тај став. Не.
„Човек, пре свега, али и друштво у целини, мора преузети ризик, мора победити себе, мора савладати дубоки страх…Стид пред савешћу и истином гони човека у храброст, хуманост, револуцију, побуну… Не — исконски осећај доброг, истинитог и лепог већ супротно. Сазнање да поседујемо лоше и зло. Што смо свеснији да смо лоши — постајемо бољи. Већи стид — већа врлина!“, констатује, прво за себе, али и саветује све остале. Предлаже им решење. Нуди начин.
Зјапеће је уочљиво да је начитан. Неупоредиво важније да је то прочитано разумео. Уважио. Да то поима. Пекић је, као нека врста референтног система, основа његове вертикале слободе. Често га цитира: „Слобода се не може постићи без тоталног и општег ропства том циљу. И Милачић намерно робује.
Сопствена кожа као необорив доказ
Види се да верује у то што ради. Да ради оно у шта верује. Иза сваког зареза. Између сваког реда. У сваком еху текста. У првој, код колумниста можда и најважнијој реченици. У поенти на крају. Онај ко чита верује њему.
„Просипају нам у лице страхове свих врста. Страх од губитка посла, привилегија, угледа, новца… У суштини, то су савети уплашених и самим тим људи поражених од режима. То су поруке оних који велике идеје, ангажованост и бољу Црну Гору продају за јефтини мир и привидни комфор“, тврди.
Неке ствари је платио својом кожом. То данас ретко људи чине. Још ређе (код других) цене. Али је часно!
Занимљиво је да нигде нема тачке. Те колумне се могу читати у низу. Једна за другом. Зато су, оправдано, и нашле место у књизи.
Милачић набраја, набраја, набраја, а онда пресече: „Но пасаран“. Читалац има осећај да је аутор стао испред свих тих којима се обраћа и које критикује, па раширених руку то громогласно изговорио.
У текстовима се види набој. Осећа се и бес. Али и бес и набој нису пука енергија која нема где да избије, па је аутор каналише у писаном штиву. Не, никако. Тај набој је проговарање стомака. Потковано.
За мном, ако Бога знате
„Схватимо већ једном да су највеће патриоте једног друштва његови највећи критичари!“ вапи Милачић који често у својим текстовима користи реч „појединац“ и реч „институције“. Видљиво је да то за њега нису само речи.
Зато у једној од колумни констатује: „Али, знате шта? Доста нам је било. Доста нам је да слушамо како Грци, Британци, Шпанци или Французи устају за своја права, док ми у топлини домова наших пљујемо на власт а јавно ниједну критику не изричемо, тајно глумимо патриоте и борце за слободу, а јавности се представљамо као добре и послушне комшије, колеге и рођаци. Доста нам је тога. Зид страха мора да падне…“.
Тема његових текстова је, најчешће, Црна Гора, али и кад пише о црногорским војницима у мисији у Авганистану и критикује оне који су их тамо послали, читалац код Милачића уочава исти принцип. Он једнако искрено и логички здраво слаже премисе и изводи дедукције.
Ти текстови су апели. Вапаји. „Пробуди се већ једном, Црна Горо!“, често напише. Као да је на некој бини и говори пред масом, а чује се мува. Па онда опет завапи: „У што смо се претворили? У што смо те претворили, Црна Горо?“
Има нешто врашко, не ђавоље, у њему.
„Уредница ми ужурбано прилази и шапуће на уво, једва чујно, једва, једва примјетно — ’Склони Шарића‘. Зашто, питам. ’Склони Шарића‘, одговара. Па, зашто, опет ја. ’Марко, ја ти само преносим — склони Шарића‘. Изашла је. Истрчала. Само што нијесмо у етру…“, подсећа се времена кад је радио на црногорском Јавном сервису.
Делује, понекад, да се спрда и са Милом и са камарилом. Авај, кад пажљивије анализирате пак види се да је то сушта истина, а не спрдања. Онда постанете свесни да је баш сурово.
„Ствар је озбиљна и опасна: шеф хоботнице враћа се на функцију“, напише Милачић, а човек не зна да ли да се насмеје или да заплаче. Колико је истине у овој реченици. И колико се Црна Гора сродила са свим тим, па јој је све постало навика.
„То је лицемерје које урличе: поход на, рецимо, Дубровник био је — непожељан, док је јуриш на Кандахар — пожељан. Слати наше војнике на Хрватску било је варварство, на Авганистан — демократија. Опсада Сарајева била је — трагедија, уништење Кабула — ослобођење. Невини убијени у Босни — злочин, у Мурину — ’неминовност‘. Јасно је ту све: НАТО — тај корумпирани војно-индустријско-финансијски конгломерат Силе — мера је свих ствари. Тако, под диктатом Моћи, уз мирис привилегија и конкретних бенефита, дух антиратног — алхемијом Зла, Интереса и Пропаганде — прераста у дух ратног“, утискује Милачић.
Без заклона, без леђа и без слузавог трага
Свима у брк. И власти, пре свега, кад у тексту „Зашто Мило није битанга“ набраја четрдесет разлога због „чега премијер Црне Горе Мило Ђукановић, није, нити може бити — битанга“. Али и грађанима, кад им се обраћа на ти и поручује: „Тиче те се“.
Марко Милачић је колумниста, али иза његовог имена може да пише и — ратни репортер. Аутобиографски репортер. Милачић је у рату. Његовом рату за слободу, у који константно позива друге:
„Ово је држава без народа. Мудро ћуте мудре главе, још мудријих предака, мудро мислећи о мудрој земљи нашој — мудро мислећи о вођама нашим. Мудро мислећи о мукама нашим. Мудар смо ми народ. Мудар и мртав! Умрли смо, угасили се, нестали непримјетно, мислећи да смо јуначки дотакли велико, нама равно — сунце. Не, није то било сунце, већ господарев сјајни — сат“.
Зато су и његови текстови својеврсни дневник са бојног поља. Никако из рова. Такав је.
Најзад, ко може да победи Мила Ђукановића? Никако као лично име и презиме, већ као образац живљења, понашања, владања, злоупотреба, угњетавања, страха.
Идеја! Борба! Вера! И све оне моралне, етичке, демократске и идеје слободе које вриште из текстова сакупљених на једном месту и укоричених. Сасвим случајно иза њих стоји човек Марко Милачић. Дабоме, могао се звати потпуно другачије, али је морао имати исти систем вредности. И ето победе.
