„Сећам се тога, као сада: у зору, буквално, на излазу из Подгорице упалили смо бакље, укључили музику, и закорачили ка Цетињу.
Можда нескромно, али тако је: ’То је (био) буквар Отпора‘“, сведочи — у реакцији на решење суда у Подгорици од 18. новембра ове године, којим му се казна од 400 евра од 2. децембра 2013. године преиначује у казну затвора од 16 дана — Марко Милачић, предводник, како су га тада насловили „Марша против мафије“, активиста који су пешке, од Подгорице до Цетиња, маја 2013. године изразили револт због “крађе на председничким изборима, који нису хтели да ћуте, који нису хтели да се мире са оваквом влашћу, оваквом Црном Гором!“
Милачић евоцира да је колона била у пратњи полиције, да су достојанствено „ходали слободу“ и поентира огољујући суштину режима Мила Ђукановића: „А онда се неко из врха досетио да је вирус опасан, те сам недуго потом добио казну, у износу од 400 еура, наводно због ремећења јавног реда и мира“.
„И тада сам одмах рекао: Никада је нећу платити, то није казна мени, то је порука свима који слободно мисле да се не усуде да учине исто. Нисам је платио, нисам могао да је платим, то би било кажњавање стотине људи, стотине слободних људи, кажњавање слободе. Сада хоће затвор!“
Сретне ти ране јуначе.
Каква је то револуција без жртве. Какав је то револуционар који није спавао на затворском мадрацу, гледао у сунце кроз решетке и осетио хлор заједничких купаоница. Како би се, колико сутра, радовао победи и уживао у свим њеним благодетима ако се пре тога није радовао дану кад ће врата затвора у Спужу бити иза његових леђа.
Шта би написао у мемоарима, јер људи воле победничке приче, поготово што је човек који уме са речима. Како би унуцима причао о крсту који је носио и букагијама које су му накачене.
Свега овога не би било, да се казне није досетио Мило. Било би то као храна без соли — квалитетна, али бљутава.
Штета што пресуда није на више дана. Нека супруга и мајка Марка Милачића опросте, али стварно штета. Не разумеју то супруге и мајке, не желе да схвате, са правом одбијају. Међутим, револуција и друштвена еволуција баш то ишту.
Јесте ово 21. век, али су процеси у неким државама закаснели, добрано одоцнили, па се дипломатске ноте и речник њима својствен на таквом тлу не примају. Запарложе се и ни макац.
Притом, Милачић (и ини други познатији и јачи од њега, али и они за медије неприметни, за комшије нечујни, за децу осрамоћени) је преживео без слободе готово 31 годину, па ових 16 дана у на робији делује као омаловажавање.
Баш смо разочарани.
Режим у Подгорици је толико атрофирао да не уме ваљано ни да пуца себи у колена.
Ова пресуда, као и она из 2013, представља панику режима, реаговање на прву лопту, продају страха, држање у вакуму… али је истовремено аутогол, потписивање сопствене политичке смрти која само што није.
Штета, понављамо, стварно штета што је јалово. Да су га јуначки одрапили, брже би дочекали крај.
