На помен речи „парламент“, људи обично помисле на тело изабраних политичких представника који предлажу и усвајају законе. То важи у случају свих националних парламената на свету, једино је Европски парламент специфичан.
Законодавно тело ЕУ нема законску иницијативу, односно не предлаже законе. Друго, европосланици свој посао не схватају на исти начин као када би били посланици националних парламената. Европарламентарци, а то се јако добро види из њихових дискусија, сматрају да имају посебну улогу морално–политичких мисионара који би по свету требало да шире вредности демократије, грађанског друштва, државе благостања, мира и толеранције, вредности, по мишљењу већине, карактеристичне за послератну и постхладноратовску Европу.
Стога Европски парламент доноси и велики број резолуција, необавезујућих докумената, али докумената усвојених са намером да покажу моралну супериорност држава окупљених у политичку „заједницу европских народа“.
Свака резолуција, а Европски парламент их је усвојио небројено много, усвојена је са том намером. Државе настале из бивше СФРЈ то добро знају — резолуција о Сребреници, резолуција о БиХ, о референдуму у РС, о Србији… Свака резолуција која се односила на подручје бивше Југославије носила је у себи одређену моралну поуку.
До сада, резолуције ЕП које су се односиле на Русију оптуживале су је за гушење права невладиних организација, зато што, према руском законодавству, оне невладине организације које добијају донације из иностранства имају статус страног агента.
Такође, ЕП је Русију оптуживао за ограничавање слобода припадника ЛГБТ популације. Тако се једна од тих резолуција односи на ограничавање слобода припадника ЛГБТ популације на Криму.
Међутим, резолуције које Европски парламент усваја не представљају званичан став Европске уније, каже Милош Јовановић са Правног факултета у Београду.
„Европски парламент је, нажалост, постао чудна институција. Сви знају да избори за ЕП нису претерано пропраћени, да је излазност прилично мала и да разне групације улазе у ЕП. Често ту долази до некаквих резолуција које представљају, не толико политику ЕУ, већ политику различитих парламентараца који успеју да излобирају неку врсту својих ставова“, каже Јовановић.
Група која је предложила резолуцију у којој су руске медијске куће Спутњик и ТВ „Раша тудеј“ изједначене са пропагандом исламских терориста већ дуже време бави се борбом против онога што називају „руском пропагандом“. Предвођени бившом пољском шефицом дипломатије Аном Фотигом, румунски европосланик Трајан Унгуреану, аустријски Еуген Фројнд, литвански Петрас Аустревичиус, шпански Хавијер Коузо Пермуј, пољски Богдан Аджеј Збројевски и немачка европосланица Ребека Хармс од прошле године и званично су на задатку борбе против „руске пропаганде“.
Ту групу политичара, различитих политичких назора, не повезује ништа друго осим антируског сентимента који гаје. Ана Фотига, припадница екстремно клерикалне владајуће пољске партије Право и правда за собом има већи број екстремних изјава, од којих је најзапаженија била она коју је 2007. године дала о Немачкој као историјском непријатељу Пољске, али и та изјава је била у антируском контексту. Немачка, према речима Фотиге из 2007. године, као историјски непријатељ Пољске, настоји да је понизи и подрије је у ЕУ и НАТО и зато кује завере са другим пољским историјским непријатељем — Русијом. Фотига се тада нашла увређеном што су Немачка и Русија изградиле гасовод „Северни ток“ без консултација са њеном земљом.
Необавештеног посматрача могло би да зачуди и чињеница да се угледни новинар попут Еугена Фројнда (био је дописник аустријске медијске куће ОРФ из Вашингтона) залаже за ограничење слободе говора. Међутим, ако се погледа ко је све дао подршку резолуцији коју су израдили Фотига и сарадници, јасно се види да се ради о европарламентарцима који се залажу за очување статуса кво унутар ЕУ.
Тако бивши белгијски премијер Ги Верхофштат у својој беседи наводи да је ЕУ окружена аутократама — Ердоганом, Путином и Трампом који врше ударе на европске вредности и европску демократију. Они су, према Веховштатовим речима, „пета колона“ унутар Европе. Владимир Путин, каже Верхофштат, финансира одређене групације унутар ЕУ и томе се мора стати на пут.
Беседе попут те показују раскорак између онога што велика већина европосланика мисли и онога што се догађа у реалном времену. За европосланике, попут бившег белгијског премијера, време је стало падом Берлинског зида, а историја је доживела свој крај. За њега, Путин, Ердоган и Трамп су аутократи, иако њихов избор изражава вољу већине грађана њихових земаља.
„На страну Трампова победа у САД. Имате и врло занимљиве изборе у Француској, где кандидати који могу да дођу до другог круга, а то су Франсоа Фијон са деснице и Марин ле Пен, како они кажу, са екстремне деснице, нису баш русофили, али су за сарадњу са Русијом и Владимиром Путином и то није једини случај у Европи. Тако да је резолуција у најмању руку, осим што је потпуно садржински безвредна, и анахрона“, објашњава Милош Јовановић.
С обзиром да резолуције ЕП нису обавезујуће, а посебно оне које се односе на спољну политику Уније, тако ни та резолуција која се односи на „борбу против руске пропаганде“ неће имати никаквог значаја за земље-чланице ЕУ, наводи Јовановић.
„Овде се ради о чисто политичкој резолуцији која се односи на спољну политику, тако да она не може имати већи значај, прво, зато што се одлуке у домену спољне политике доносе једногласно и, друго, зато што ЕУ као таква нема јединствену спољну политику или је врло ретко има, попут увођења санкција Русији. Углавном се ту ради о снажном притиску Вашингтона. Када се ради о овој конкретној резолуцији која се односи на медије, не видим какви могу бити њени ефекти. Мислим да је немогуће да се из ње ишта изроди, нарочито када се имају у виду глобална политичка промена и јачање традиционалне деснице у ЕУ и САД“, наглашава Јовановић.
Примена резолуције против новинара Спутњика и ТВ „Раша тудеј“ немогућа је јер се коси, барем номинално, са принципима ЕУ о слободи говора и изражавања, каже Јовановић.
„Мислим да она нема никаквих конкретних ефеката, мислим да је то нека врста политичког сигнала и не мислим да одражава званичан став чланица ЕУ, тим пре што ЕП то не ради, нити му је улога да одражава званичан став чланица“, закључује Јовановић.
Без обзира на њену практичну примену, на коју европосланици вероватно ни не рачунају, важнија је њена „морална порука“ која гласи:
„Новинари Спутњика и ТВ Раша тудеја су терористи у истој мери као и пропагандисти ДАЕШ-а зато што, према речима Ане Фотиге, шире дезинформације и лажи о људима.“
Да ли то важи и за легенду телевизијског новинарства Лерија Кинга, који је радни век провео радећи ексклузивне интервјуе за америчку ТВ мрежу Си-Ен-Ен, а након тога је прешао на „Раша тудеј“?
Фотига је такође заборавила да наведе макар један пример дезинформације или лажи које шире Спутњик или „Раша тудеј“. Само један такав пример био би довољан да оправда резолуцију коју је предложила. Међутим, таквог примера нема.
