Као и сваког 24. новембра, и ове године паркинг испред манастира Високи Дечани на Косову и Метохији још пре свитања био је препун. Аутобуси и аутомобили са регистарским ознакама из целог региона, начичкани један уз други, само говоре да су Срби са свих страна и ове године похитали да са свештенством, пријатељима и рођацима прославе манастирску славу Свети краљ Стефан Дечански.
„Ја живим у Краљеву, али сам некада живео у Пећи. Отишли смо кад су нас Албанци отерали 2004. године. Главу смо извукли, али срце… Е, оно је остало овде, на Космету“, прича Милић, стиснутом песницом се лупкајући по грудима у пределу срца. Ове године је имао посебан разлог да дође — први пут је довео унука на Космет. Наденуо му је име Стефан.
„Мали је, има само три године, али хоћу да га на време научим где су му корени. И име је добио по Стефану Дечанском и зато је ово за мене велики дан“, каже смешкајући се и мазећи плавокосог још поспаног дечака по глави.
„Ајде, дедино!“, подиже га у наручје глумећи да му је „тежак“, због чега се дечак закикота и обгрли га око врата рукицама. Кренуше ка широм отвореној капији манастира Дечани. Прекрсти се, целива врата, то уради и дечак и уђоше у порту манастира.
Свечану литургију служи владика рашко-призренски Теодосије. Људи покушавају да пре литургије целивају мошти Светог краља. Млади, стари, на штакама, деца… али и војници у маскирним униформама са ознаком НАТО-а, Кфора, са заставама Немачке, Словеније, Италије на рукавима. Неки од њих се крсте, целивају иконе и пале свеће. Литургија је почела, а појање свештенства у цркви утишало је и умирило народ, док су се њихови гласови преливали преко оближњих планина. Када се свечани обред завршио, уследио је ручак. И обавезно сликање испред манастира за још једну успомену.
Почеше да се срећу бивше комшије. Они који су отишли са Косова и они који се боре да још остану на њему.
Бака Илинка напунила је 87 година. Каже, сваке године узме такси и дође на славу. Са Космета је била отишла, али се вратила и сад живи — добро.
„Слава се не пропушта. Не! Дођем по воду, и не само кад је слава, него и ’вако, да се Богу помолим за себе и за своје и тако ћу док сам жива. Ни ви не смете да заборавите“, даде нам савет бака Илинка.
Деце пуно двориште, трче око манастира покушавају да се играју „вије“, али никако им не успева да оптрче манастир, па одустају на пола. Све то са клупе посматра један од дечанских монаха. Осмех му на уснама. Главом показујући према деци, рече:
„Док је њих, не треба да бринемо. То је благо!“
Невенка Јовичић је рођена у Мурину у Црној Гори. Удала се за наставника математике Војислава из Дечана и са њим изродила шесторо деце. А онда је дошла 1999. и рат. Невенка је са породицом и осталим Србима избегла у родну Црну Гору.
У Дечанима, у бившој Улици Цара Душана, а данас Улици Рамуша Харадинаја, Невенка и данас има стан. Кренула је у нади да ће успети да види свој дом.
„Први пут сам стан уз пратњи Кфора видела 2001. године. Супруг је тешко поднео кад је у нашој кући затекао Албанца, нашег некадашњег пријатеља. Брзо се после тога разболео и умро“, каже Невенка.
У Дечанима данас живи само двоје Срба. Да се њих више врати, каже Невенка, и она би размислила о повратку.
„Овако, како ћу ја сама?! Ишла сам у стан још неколико пута. Сада у њему нема никога. Не могу да кажем… Све комшије су ми Албанци, и лепо ме приме кад дођем. Али… Нема Срба“, понови она као за себе.
У тим ратним данима деца и она су се, као и остали Срби, крили у манастиру у Дечанима. То им је, каже, и данас други дом, и уверена је да их је заштитник овог манастира Свети краљ Дечански сачувао од зла тих година. А зла је било… И више него што жели да се сећа.
Дан брзо пролази. Дечане остависмо иза себе. Неко у сузама, неко црвен у лицу од дечанског вина. Идемо за Девич. Магла је већ добрано прогутала дреничку шуму кад су Срби пристигли у манастир. Кратко задржавање, а онда растанак и са овом српском светињом. Већини је тај растанак пао теже него онај са Високим Дечанима, јер Девич још вида ране од албанског дивљања, рушења, и паљења 2004. године, и то уз присуство војника Кфора. Остаје за нама заробљен у густој косметској магли.
Пункт са војницима Кфора још увек се налази на прилазу овом манастиру, удаљеном око пет километра од места Србице, иначе родног места некадашњег команданта ОВК званог Змија, данас председника Косова, Хашима Тачија. Војници Кфора махнуше нам на одласку… Ми њима не.
Табла са именом „Србица“ натера Ковиљку да помене да се родила и да је одрасла у Србици. Сада тамо не може. Откад је избегла још пре 1999, није видела своју кућу. Неће ни сад. Ипак, упорно се нада да ће једном успети.
Ротација косовске полиције, звучна и визуелна, додељена као пратња Србима који су у два препуна аутобуса у организацији „Удружења Ђаковчана“ Београда кренули на славу у Високе Дечане, привлачи пажњу….
Један од пролазника Албанаца у знак поздрава подиже средњи прст.
„И ја теби!“, дрекну младић из задњег дела аутобуса, као да га овај напољу чује. Они старији, већ искусни, на ово се насмејаше.
„Е сине! Шта су они нама радили, ово ти дође као да ти је рекао добар дан, а не као увреда!“, смешкајући се рече госпођа средњих година родом из Урошевца. Ипак, ником није било право. То се видело и по размењеним погледима и по загриженим уснама. Мрак се спустио.
„Идемо кући“, неко је прокоментарисао.
„Којој?“, после неколико минута тишине је упитао неко.
