Вероватно никада неће бити утврђено колико је завера да се убије Јосип Броз Тито била планирана, али бивши генерал ЈНА Маријан Крањц у својој књизи „Завере и атентати на Тита“ избројао их је 75. У периоду од 1928. до 1941. било их је, према књизи генерала Крањца, три, за време рата 16, после рата, од 1945. до Титове смрти 1980, чак 54. Свима је заједничко једно — били су безуспешни.
Неки од атентата планирани су као спектакуларне шпијунске операције. Једна од завера за убиство Тита проглашена је и за непријатељску офанзиву, ону седму. Немци су још једном, крајем рата, покушали да убију Тита, који се са Врховним штабом налазио на острву Вису.
Титов живот после рата највише је био угрожен за време сукоба са Стаљином, између 1948. и 1953. Легенда каже да је Стаљин покушао да Тита убије чак 22 пута. Први пут још пре резолуције Информбироа, 1947. Стаљин је тада Титу, оболелом од запаљења слепог црева, послао екипу лекара да га оперише, али они су имали задатак да га убију. Међутим, интервенцијом генерала Милана Жежеља, који је позвао домаће лекаре у помоћ, убиство је осујећено.
Још једна легенда каже да су Стаљинови покушаји да убије Тита престали када му је југословенски председник послао поруку следеће садржине: „Престани да шаљеш убице који ће ме ликвидирати. Уколико то не урадиш, послаћу ја једног у Москву. И неће ми требати други“. Стаљин, према тој легенди, више није слао убице у Југославију.
Титов живот најозбиљније је угрозио члан његовог обезбеђења, потпуковник Бранко Рудић, који је на маршала испалио три хица из непосредне близине у Дубровнику. Тито је, међутим, преживео јер је носио непробојни прслук.
На Тита је и српска политичка емиграција покушала неколико атентата. Међу онима који су те атентате планирали био је и недавно преминули Радош Стевлић.
„Радоша сам упознао 1987. и касније смо се виђали током мојих боравака у САД. На мене је оставио утисак господствене фигуре. Оно што је на мене оставило највећи утисак у његовој личности, то је да је био верујући човек, изузетно интелигентан и велики српски родољуб“, прича о Стевлићу историчар и публициста Радован Калабић.
Радош Стевлић припадао је млађој генерацији српске политичке емиграције. Са Николом Кавајом, Бошком Радоњићем и Стојиљком Кајевићем, уз старије припаднике српске антикомунистичке емиграције, Андријом Лончарићем и Драгишом Кашиковићем, чинио је језгро Српског ослободилачког покрета „Отаџбина“ (СОПО).
Од свих њих у животу је остао још свештеник Стојиљко Кајевић. Лончарића и Кашиковића највероватније је убила југословенска тајна служба, а Каваја и Радоњић преминули су по повратку у Србију прошле деценије.
До оснивања СОПО-а, прича Калабић, дошло је на иницијативу Андрије Лончарића, који је од Другог светског рата спадао у круг најповерљивијих људи краља Петра. Лончарић је живео у Паризу и пре оснивања СОПО-а у Америци. У Француској је од младих политичких емиграната који су се тамо налазили, основана организација „Крмчија“.
Када је Стојиљко Кајевић прешао из Француске у Америку 1964, он у Чикагу, уз подршку владике Дионисија, оснива СОПО. За разлику од хрватских проусташких емигрантских организација, СОПО никада није имао амбиција да се бави тероризмом, каже Калабић. Једини терористички чин који су чланови СОПО-а спровели била је „Светосавска бакљада“.
У зору на Светог Саву, 27. јануара 1967, припадници СОПО-а, извели су синхронизоване бомбашке нападе на дипломатско-конзуларна представништва СФРЈ широм САД и Канаде. Међутим, следећи принцип да не сме бити људских жртава, операција је изведена ноћу, када у зградама није било службеника и грађана на улицама.
Једини човек кога су припадници СОПО-а хтели да ликвидирају био је тадашњи југословенски диктатор Јосип Броз Тито.
„Они су се борили против система и против симбола тог система, а то је антисрпски пројекат Јосип Броз Тито“, каже Калабић.
Између 1965. и 1975. припадници СОПО-а су три пута покушали да убију Тита, сва три пута безуспешно. Први пут у Мексико Ситију, други пут у Филаделфији и трећи пут у Вашингтону. Несуђени атентатори нису били свесни ни обезбеђења које је окруживали тадашњег југословенског председника, као ни хладноратовских политичких прилика, тако да њихови покушаји данас изгледају веома наивно.
Последњи покушај да неки припадник СОПО-а изврши атентат на Тита извео је Никола Каваја 1978, када се окосница овог покрета, па и сам Каваја, налазила пред чикашким судом, оптужена за тероризам на америчком тлу.
Каваја, који је из притвора пуштен уз кауцију, отео је путнички авион са преко сто путника и из Њујорка кренуо за Чикаго. Намера му је била да у замену за таоце ослободи Стојиљка Кајевића, да њих двојица прелете океан и да се обруше на седиште СКЈ у Београду.
Ову наивност у плановима СОПО-а, Калабић објашњава геополитичким заблудама српске политичке емиграције. Јосип Броз је, према Калабићевим речима, од 1948, као тројански коњ Запада у Хладном рату вредео више него неколико америчких дивизија.
„Српска политичка емиграција остала је у великој заблуди да се Америка бори против комунизма и да ће, борећи се против комунизма, бити савезник српске политичке емиграције. Из данашње перспективе гледано, Кавајини описи шта је намеравао и како је замишљао да се авионом сручи на зграду ондашњег Централног комитета и убије Тита, то је на нивоу подухвата из стрипа. Они, а сам Каваја такође, нису били свесни да је Тито савезник америчке државе и америчке политике“, објашњава Калабић.
Због те наивности, Радош Стевлић осуђен је на десет година затвора, од чега је одлежао 4,5 године. Стојиљко Кајевић осуђен је као једини свештеник терориста на свету и у затвору је провео седам година.
Међутим, најлегендарнији међу осуђеним члановима СОПО-а био је Никола Каваја, који је осуђен на 65 година затвора, у њему је био од 1979. до 1997, а у САД је био рангиран као седми терориста у свету.
