Корист је обострана — Кинезима су важни афрички ресурси, а кинеске инвестиције су довеле до економског раста и смањења сиромаштва на најгладнијем континенту.
Интересовање Пекинга за Африку објашњава се све већим геополитичким и геоекономским значајем овог региона у свету. Африка је дуго сматрана „безнадежним континентом“, али је готово неопажено постала „континент будућности“, који бележи убрзани економски и друштвени раст, наводе експерти.
Као и крајем 19. века, велике силе и данас воде битку за „црну Африку“ — Америка, Кина, Индија и посустале европске државе боре се за ресурсе.
Африка има огромну територију, око милијарду становника и огромна природна богатства, која према различитим проценама чине 30-40 одсто светских резерви сировина — нафте, дијаманата, злата и других руда.
За последњих 30 година, према подацима Управе за енергетске информације САД, доказане резерве нафте у Африци увећале су се за 120 одсто, са 57 милијарди барела 1980. године на 124 милијарде барела, 2012. А према проценама компаније КПМГ, на обалама континента има још најмање сто милијарди барела, који „чекају да буду откривени“.
Такође, значајно су порасле и доказане резерве природног гаса — са 210 трилиона кубних стопа 1980. године на 509 трилиона 2012, односно за више од 140 одсто. Захваљујући интензивним потрагама те бројке се стално повећавају. Рецимо, недавно је у Мозамбику пронађено 127 трилиона кубних стопа гаса, а додатне недоказане резерве процењују се на још 152 трилиона.
Пекинг је „у борбу“ за Африку ушао 2000. године и врло брзо је претекао Запад и постао најважнији трговински партнер Африканаца. Још 2009. године Кина је престигла САД, а већ 2013. афричко-кинеска трговинска размена премашила је 210 милијарди долара, а Кинези су оставила Американце далеко иза себе.
Са Запада се чују оптужбе да је посреди „нови тип колонијализма“, али већина Африканаца сматра да је партнерство са Кином добродошло и да погодује развоју континента.
Бројке показују да је 2013. године увоз сирове нафте из Африке покрио 23 одсто потреба Кине. Притом, нафта чини 64 одсто од укупног увоза Кине из афричких земаља. Такође, Африка обезбеђује шест одсто кинеског увоза руде гвожђа (углавном из Јужне Африке) и 8,3 одсто увоза бакра (углавном из Замбије). Формула афричко-кинеске сарадње дефинише се као „помоћ у замену за ресурсе“.
Директне инвестиције Кине у афричке земље увећале су се са 500 милиона долара 2003. године на скоро 15 милијарди долара 2012. Неки процењују да укупан обим кинеских улагања у економије афричких земаља сада износи од 40 до 45 милијарди долара, од којих су скоро 15 милијарди директне инвестиције.
Кинези улажу у инфраструктуру, индустрију, транспорт, енергетику, пољопривреду и грађевину, у педесетак афричких земаља. У Африци послује преко 2.000 кинеских компанија, а у последњих десетак година тамо се преселило и око милион кинеских бизнисмена и радника.
Експерти оцењују да Кина, подстакнута „глађу“ за сировинама и масовним тржиштима, наступа одлучно. На континенту се граде луке, саобраћајнице, железничке пруге, аеродроми, бране, електричне централе, нафтоводи, тржни центри… Уз управљање кинеских стручњака појавиле су се плантаже памука, отварају се фабрике и пуштају у рад хидроцентрале…
Један од већих пројеката је изградња железничке пруге на истоку континента, која ће повезивати више источноафричких земаља.
Посебну пажњу заслужују напори Кине у експлоатацији уранијума на Црном континенту. Дугогодишњи лидери тржишта уранијума су Канада, Казахстан и Аустралија. Пекинг са неким од њих тргује, али сада све више рачуна на нове снабдеваче уранијума — Намибију, Јужноафричку Републику и Нигер. Налазиште Хисаб у Намибији, чији је годишњи капацитет 5.700 тона, претворио је земљу у један од највећих извозника уранијума у свету.
Ако се посматра учешће Кине у афричкој привреди, може се закључити да Кинези имају огромне грађевинске и инфраструктурне пројекте у региону. Ту рецимо спада изградња велике џамије у Алжиру, коју гради кинеска државна компанија ЦСЦЕЦ, а чија се вредност процењује на 1,3 милијарде. Џамија ће моћи да прими 120.000 људи. У Гани је, на пример, компанија „Синохидро“ изградила хидроелектрану, чија је вредност 700 милиона долара. То је само део великог кинеског пројекта изградње хидроелектрана у многим афричким земљама.
Такође, у Гвинеји је саграђен конгресни центар, вредности од 800 милиона долара. За 3,5 милијарде долара Кинези су у Анголи изградили нови град Киламбу, предвиђен за 500.000 људи, а у Кенији су за 300 милиона долара направили највећи пут у Источној Африци, који спаја Најроби са градом Тика. Осим тога, Кинези граде и стадионе и спортске центре у многим афричким државама. Ово је само делић пројеката који Кинези реализују у Африци.
Кинески председник Си Ђингпинг је још у децембру прошле године говорио о плановима да укључи Африку у пројекат морског „Пута свиле“. Тада је Кина обећала Африканцима 60 милијарди долара инвестиција и кредита. Део те суме отићи ће на пројекте у оквиру „Пута свиле“.
„Нови пут свиле“ спајаће Азију, Европу и Африку, а главни циљ тог пројекта је повезивање људи и јачање капитала, инвестиција, сарадње у трговини и развијање инфраструктуре.
Осим тога, кинески званичници су више пута истицали да тај континент остаје један од приоритета њихове политике.
Африка је већ пуна кинеских продавница и кинеске робе, али Кина рачуна на даље ширење тржишта. Сарадња, међутим, није увек погодна за Африканце — кинески радници им заузимају радна места, а у Јужноафричкој Републици је, рецимо, кинески текстил потиснуо домаћу производњу. Али Кинези мудро раде — они граде путеве, инфраструктуру, нуде кредите, дају помоћ. Циљ — раст утицаја и економска корист.
Осим тога, Кина је афричким лидерима понудила алтернативу и тако им омогућила да игноришу многе западне захтеве. Кинези дају новац и не везују га за политичка условљавања.
Кинеска роба широке потрошње по својим карактеристикама (ниска цена, једноставност употребе и сл.) савршено одговара афричким купцима. Кинези на овом тржишту доминирају и зато што се произвођачи из других земаља плаше многих ризика који вребају у овом региону. То олакшава разумевање са афричким лидерима, као и чињеница да Пекинг нема обичај да се меша у унутрашњу политику афричких земаља. Такође, Кина за разлику од западних држава не критикује локалне власти за нарушавање људских права.
То што су Кинези успоставили добре односе са афричким властима јако нервира Запад. Још 2012. године Хилари Клинтон је током своје афричке турнеје критиковала земље које „дају Африци новац, не марећи за то што он иде у руке ауторитарних влада“. Она није директно „прозвала“ Кину, али је било више него јасно на кога је мислила.
