Босном и Херцеговином нико није задовољан. Срби се залажу за поштовање Дејтонског мировног споразума, не одговара им дводеценијско „кување жабе“ и јачање централне власти науштрб ентитета.
Бошњаци пак хоће да је БиХ више држава, дакле још централизованија, а у томе их свесрдно свих постдејтонских година помажу Запад и њихови високи представници, говорећи последњих година о такозваном „духу Дејтона“. Хрвати нису задовољни ни на нивоу БиХ, али ни на нивоу ентитета Федерације БиХ, па и фришки хрватски премијер Андреј Пленковић рече да ће БиХ бити један од приоритета његове владе.
Наше или Моје
Најновији, у низу, спорова у турбулентној БиХ је одлука Уставног суда о књижењу војне имовине на централну државу. Председник Српске Милорад Додик тврди да ће та имовина остати Републици Српској и да они одлуке Суда неће поштовати. Рад и функционисање Суда и Тужилаштва БиХ били су и раније разлог спора између Републике Српске и високог представника Валентина Инцка.
Непосредно пре овакве олуке, ионако врелу климу у БиХ додатно је усијао Бакир Изетбеговић после полемике са Милорадом Додиком о будућности Босне и Херцеговине, односно о Дејтону.
Устав БиХ је Анекс 4 изворног Дејтонског споразума. После не-зна-се-који пут поновљеног захтева председника Републике Српске Милорада Додика да се врате 83 надлежности које су са ентитета пренете на ниво БиХ, Бакир Изетбеговић, бошњачки члан Председништва БиХ, запретио је враћањем у 1991. и категорички поручио да није могућ никакав изворни Дејтон.
О томе да ли Бакир Изетбеговић жели дестабилизацију или редефиницију садашње Босне и Херцеговине смо писали недавно у посебном тексту. Међутим, његове оштре поруке, чини се, нису без подршке и неких леђа. Споља. А кад помињемо деведесете, опет је тада било великог спољног утицаја.
Један потпис мења све
„Ако вам не одговара Лисабонски споразум, зашто не повучете потпис“, сугерисао је амерички амбасадор Ворен Цимерман ратном лидеру Бошњака Алији Изетбеговићу. Тако је и било. Изетбеговић је 28. марта 1992. повукао свој потпис са десет дана раније потписаног споразума и исказао противљење било каквој подели Босне и Херцеговине.
У питању је био Карингтон-Куртиљеов план, познат још и као Лисабонски споразум, који је предвиђао етничку консолидацију на свим административним нивоима и давање већих овлашћења локалним властима на штету централне власти.
Рат у Босни завршен је тек неком врстом обновљеног Лисабонског споразума донетог у америчкој бази крај Дејтона. Од Дејтонског споразума наступио је мир у Босни и Херцеговини, тачније није било оружаних сукоба, али политичке тензије нису престале. Дејтонски споразум је тема од првог дана па ево и до данас, две деценије касније.
Одузимај, не питај
Изворни Дејтон предвиђа високу територијално-етничку аутономију ентитета, кантона и жупанија, и минималну централну власт. Међутим, готово од 1995. до данас на делу је систематско отимање надлежности ентитетима у БиХ (Федерација БиХ и Република Српска) а поготову Српској, од стране високих представника међународне заједнице.
Република Српска је често подсећала да Анекс 10 Дејтона предвиђа да је за сваки пренос надлежности потребан споразум „страна“, те да ниједан такав споразум није потписан.
Ентитети су имали надлежности у спољној политици, финансијама, царинама, народној банци, постојале су две војске…било је озбиљних намера и за укидање полиција, али се то није десило.
Иначе, Босна и Херцеговина је од 1995. до данас имала седам високих представника.
Америчка шибица, бензин са терена
Важно је напоменути да је функција високог представника у Дејтону ограничена на 10 година, што говори да је она већ 11 година нелегална институција.
Упркос томе, високи представник се понаша као губернатор. Доиста, последњих година све мање успева у томе, јер су промењене геополитичке околности. Због тога је сад проблем за њега и дружину не само пренети још надлежности са ентитета на централни ниво, већ сачувати оне досад нелегално пренете и одупрети се захтевима ентитета за повраћај надлежности.
Зато они који су били покровитељи Дејтона (Запад, читај Америка) а потом од првог дана после његовог потписивања почели да га руше, на сваки захтев за поштовање овог споразума реагују све оштрије. Овога пута је, чини се, како назначисмо, порука послата преко Бакира Изетбеговића и може да буде протумачена и као: немојте да, опет, запалимо Босну.
Ономад им је, Западу (читај Америци) успело преко Алије. Не би ваљало да то данас понови Бакир. Тренутно је у питању нека врста „контролисане нестабилности“, али она веома лако може да постане неконтролисана. Поготову на Балкану.
