Црногорски режим се чак побринуо да грађанима презентује и видео-запис са суђења, ваљда како би све изгледало што увјерљивије. Боље да није. Осим што се ради о очигледној фарси, приказана представа се суштински може третирати и као доказ дубоког непоштовања режима према грађанима који је одлучио да их удостоји такве представе.
И заиста, просјечно интелигентном Црногорцу преостаје једино осјећај нелагоде услед спознаје у каквој земљи живи и увида шта све мора да истрпи.
Треба ли рећи да су нелогичности и контрадикторности након одгледаног суђења додатно нарасле и да се свједочење кључног свједока у значајној мјери разликује од његовог првобитно датог исказа. Више нико не може да докучи ни објасни шта је дотични радио са наводним оружјем. Да ли га је спалио, па бацио у језеро, или уништио негдје ван Црне Горе, или га је пак чекало у некој кући на Старом аеродрому у Подгорици.
Да ли је и шта је уопште логично и физички изводљиво од тога што је напричао? Да се оружје спали, па баци у језеро, или можда баци у језеро, па затим спали… Нека се сналази у свему томе ко може… А да не помињемо фантастичну чињеницу да је специјални тужилац управо свједоку сараднику наложио да уништи оружје, а не неком из полиције или АНБ-а.
Оно што се такође могло чути јесте изјава свједока сарадника да заслужује орден јер је спасио Црну Гору. И у финалу, као шлаг на торти, одлуком Вишег суда прихваћен је споразум о признању кривице између Велимировића и специјалног тужиоца, по којем је оптужени „строго“ кажњен са 100 евра и шест мјесеци условно на годину дана за покушај наводног „државног удара“.
Поређења ради, тај исти Виши суд донио је много оштрију пресуду прије двије године када је 16 бивших радника Никшићке жељезаре осудио на десет мјесеци затвора, односно три године условно, због тога што су „ушли силом и под пријетњом“ у канцеларију директора и чланова одбора директора те фабрике.
Но, о овој теми је већ сасвим довољно речено. Државни удар послужио је својој сврси, ДПС је успио да очува власт и некако састави Владу са сателитским партијама. Кључно питање које се у овом тренутку поставља јесте куда иде политички процес у Црној Гори? Криза је евидентно дубока, а дно се још није дотакло. За ваљану анализу опет у помоћ морамо призвати актуелна догађања на међународној сцени.
Индикативно, истог дана када се одиграло ово суђење, на другом крају земљине лопте, Спољнополитички одбор Сената САД на радној сједници једногласно је усвојио резолуцију о подршци ратификацији Протокола о приступању Црне Горе НАТО-у. Истовремено је чланица тог одбора из редова Демократске странке Џин Шахин позвала лидере у Сенату да ратификују Протокол пре распуштања старог сазива Конгреса.
„Најбоља порука коју можемо да пошаљемо Русији је да желимо да Црна Гора постане чланица НАТО-а и да буде део европског блока који штити целу Европу“, поручила је Шахинова.
Истог дана Јенс Столтенберг изјавио је у Бриселу да ће Црна Гора ускоро бити дио најјаче војне Алијансе у свијету и „под окриљем безбједносних гаранција НАТО-а“.
„Колико је за Црну Гору важно чланство у Алијанси, толико је важно и за НАТО, јер Црна Гора доприноси нашем колективном систему одбране, својом стратешком позицијом на Јадранском мору, а има и војне способности које су важне за НАТО“, казао је први човјек Алијансе.
Наравно, Столтенберг је у праву када каже да је Црна Гора важна због своје „стратешке позиције на Јадранском мору“, док се други дио изјаве о „војним способностима“ државе не може сматрати чак ни куртоазном опсервацијом. Ипак, главни детаљ у овим догађањима је порука адресирана Москви о задржаним намјерама НАТО да се даље шири. А сигурно је да ће посебна пажња бити посвећена сигналима које емитује америчка страна.
