Није се српска чоколадица ни отопила са „њежних хрватских дјечијих прстића“ а у десничарском тиску појавила се прича о трибини у Београду о „Хрватској православној цркви“ као, малтене, највећој „завјери у повијести Хрвата“.
Најновијем таласу србофобије у Хрватској додајмо и скандал на државној телевизији, где је речено да је трагични случај убиства српске породице Зец почетком „Домовинског рата“ „медијски предимензиониран“, као и да је на неколико метара од просторија Српског народног вијећа у Загребу освануо плакат с натписом „За дом спремни Пуповац“.
Нешто је чудно у држави Хрватској
Кад на све то додамо чињеницу да скандал око подизања усташког споменика у Јасеновцу данима не јењава, стиче се утисак да је Хрватска зајахала још један талас србофобије.
Међутим, саговорници Спутњика сматрају да талас србофобије већ неколико деценија запљускује Хрватску.
Ивица Ђикић, новинар независног тједника српске мањине у Хрватској „Новости“ каже да србофобија постоји све време, само је питање политичких разлога и мотива зашто неко у одређеном тренутку такве ствари више потенцира или наглашава.
„Имате циклична заоштравања српско-хрватских односа сваке године у одређеним временским интервалима. Сад се поклопило неколико ствари да се у Хрватској заиста догађа нешто чудно у покушајима једног озбиљног круга људи да се рехабилитује НДХ и усташки режим и то је забрињавајући тренд генерално, али мислим да ово међудржавно хрватско-српско затезање и повремено искрење, да је оно више резултат неких политичких мотива него неке тензије међу обичним грађанима“, каже Ђикић.
Фрустрација због Степинца
Историчар др Александар Раковић, један од учесника београдске трибине о „Хрватској православној цркви“ каже да су жестоке реакције стигле од хрватских ултрадесничарских портала, посебно један који у свом имену крије назив „Хрватски ослободилачки покрет“, што је политичко-терористичка организација коју је Анте Павелић основао 1956. у Аргентини.
Према његовим речима, хрватске ултрадесничаре посебно нервирају неуспели покушаји канонизације Алојзија Степинца и намера обнове тзв. Хрватске православне цркве, што нам јасно говори о „повампирењу усташких идеја“.
„Сви напори који су долазили са српске стране од СПЦ и академских кругова да се осветле дешавања у Хрватској и да се скрене пажња на верски сегмент повампирења усташких идеја, заправо су засметали, јер је канонизација Степинца стопирана. Такође, упркос томе што су хрватски националисти успели системским путем да повећају број православних Хрвата на чак 17.000, хрватски државни органи у овом моменту нису спремни да региструју тзв. Хрватску православну цркву као верску заједницу, управо због тога што је тековина НДХ, на чијем је челу био Анте Павелић“, каже Раковић.
С друге стране, Ђикић сматра неки портали у Хрватској не објављују ништа истинито и да им је циљ да шире проусташке идеје.
Пливање у канализацији
„У Хрватској има толико тих десничарских портала који објављују потпуно сулуде и невероватне приче да стварно мислим да нема смисла бавити се њима, јер ћемо се само увући у канализацију у коју нас они желе увући. Мислим да то јесте проблем, али ће бити већи проблем ако том смећу будемо поклањали неку озбиљност и пажњу“, каже Ђикић.
Раковић, међутим, сматра да се у Србији не поклања довољно пажње таквим појавама у суседној Хрватској јер би се тиме показало да добросуседски односи са хрватском не постоје, што „у склопу наше европске интеграционистичке политике сигурно није баш најпопуларнија тема“.
Према његовим речима, добосуседски односи Србије и Хрватске још неко време неће бити на дневном реду.
„Мислим да је време кад је могло да се на достојанствен начин разговара са хрватским политичарима на власти било кад су на челу били Санадер и Иво Јосиповић. Код тих људи није била присутна мржња према Србима. С њима се могло разговарати јер су имали намеру да пруже руку. Међутим, после тога, доласком ХДЗ-а на власт — па и понашање Милановића који је социјалдемократа — показало се да су хрватски политичари таквог кова да су спремни да до краја играју на антисрпску карту не би ли привукли гласаче на србофобију која је у Хрватској присутна одувек, али се с времена на време појачава“, каже Раковић.
Извињење Колинде Грабар Китаровић због „српских чоколадица“ које је поделила хрватској деци, према Раковићу, показује колика је психопатологија код „једног броја Хрвата који није мали“, односно патолошка мржња према Србима. А то је феномен о којем би требало разговарати и заслужује стручну, интердисциплинарну анализу.
