Терористичке организације су интернационалне војно-политичке организације, а војно-политичке организације морају бити војнички поражене, тврди за Спутњик Џевад Галијашевић, стручњак за борбу против тероризма, оцењујући упозорење америчког председника Барака Обаме да САД неће бити у стању да збришу тероризам коришћењем војне моћи као очајнички покушај Америке да не буду бомбардоване њихове терористичке организације.
Више тенкова, или боља тактика
Галијашевић наглашава да је овакав приступ нарочито битан у случају Југоисточне Европе, Западног Балкана, односно земаља бивше СФРЈ.
С друге стране, Зоран Драгишић, професор Факултета безбедности, каже за Спутњик да је аксиом да се тероризам не може победити војном силом, јер се, како каже, на нешто што није војна претња не може одговорити војно.
У бившој Југославији, подсећа Драгишић, у концепцији општенародне одбране и друштвене самозаштите тероризам није третиран као војна претња. Југославија је, додаје он, у више наврата била угрожена терористичким нападима, па су онда формиране специјалне антитерористичке снаге у оквиру тадашњег секретаријата за унутрашње послове.
„Обавештајно-безбедносне службе су се оспособљавале за откривање терористичке претње, за рад са терористичким организацијама и потенцијалним терористима, али нико није размишљао о томе да због појаве терористичке претње треба да купимо више тенкова или више авиона, или да треба да буду бомбардована одређена подручја“, тврди Драгишић.
Генерално гледано, додаје он, југословенска доктрина одавно је установила да тероризам није војна претња и да се он не може решавати војним средствима.
Авганистан — Босна — Чеченија
„Све ове организације које данас представљају изворе терористичке претње су у ствари настале из неколико војних структура. Пре свега из такозване муџахединске шуре, те специфичне војно-политичке структуре, настале у Авганистану“, тврди Галијашевић за Спутњик и додаје да су оно што је Авганистан дао Босни и Херцеговини, у смислу организације, Американци заштитили и медијски, и правосудно, и кривично.
„Дакле, та мрежа успостављена у Босни и Херцеговини после је послужила као основ за изградњу мреже на Балкану, па смо видели после те муџахедине како ратују у првом и другом чеченском рату, али и на Космету 1999“, прецизира Галијашевић.
Данас говоримо и о такозваном вехабијском покрету, додаје Галијашевић, односно о специфичној војној организацији која се организује по изолованим местима и заснива на једном од темељних принципа ислама — пресељењу ради вере. Данас је, тврди, таквих насеља у Босни и Херцеговини 64.
„Поред ове структуре имамо и такозвану активну исламску омладину, која је била повезана са ’11. Септембром‘ и њен рад у Босни и Херцеговини је забрањен. Међутим, стигли су да формирају готово хиљаде невладиних организација и прошире мрежу у Србију, на Космет, Македонију, у Прешевску долину“, прецизира Галијашевић.
Он истиче да су многи учитељи из ове организације стигли много даље, па их видимо да врше обуке и по Албанији, Приштини, Македонији.
„Дакле, не може се са том организацијом преговарати као са хипи покретом који носи транспаренте и даске. То су добро наоружани, добро обучени, изузетно фантизовани, ксенофобични људи“, категоричан је Галијашевић.
Недовољна безбедносна процедура
Видљива војна потреба, према његовом мишљењу, у борби против тероризма јесте у Македонији, где терористичке организације користе међуетничке сукобе, околности на терену и прибављају себи одређену подршку.
Говорећи о подручју Западног Балкана, Галијашевић наглашава да је у борби против тероризма најважнија доследна примена безбедносних процедура, а ње, како каже, данас нема.
„То би значило да прво идентификујете радикалне идеологије, појединце који су носиоци тих идеологија, да идентификујете и препознате организационе форме и облике у којима се те идеологије и ти појединци појављују, да им онемогућите да дођу до оружја, до новца, да их спречите да се несметано пропагирају, да им установите посебне мере надзора, јер угрожавају уставни поредак земље“, посебно подвлачи Галијашевић.
„Србија треба да се понаша у вези са терористичком претњом онако како се и до сад понашала. Дакле, појачаним обавештајним активностима, појачаним радом службе безбедности и опремањем специјалних антитерористичких јединица уколико се укаже потреба за њиховим дејством“, тврди, с друге стране, Зоран Драгишић.
Оно што Србија ради, а и друге балканске земље, према његовом мишљењу је управо оно што треба радити и што се може радити у борби против тероризма.
