Поводом 40 година од премијере Марковићевог филма „Специјално васпитање“ Филмски центар Србије објавио је монографију о овом филмском и позоришном ствараоцу и писцу, а Југословенска кинотека приредила је ретроспективу његових филмова.
Угледни редитељ тренутно је заокупљен монтирањем дводелног телевизијског филма о књижевнику Петру Кочићу „Слепи путник на броду лудака“, чија је премијера заказана за 27. и 29. децембар на РТС-у.
„Не волим много биографске филмове, јер волим да се драма развија сама по себи, а не онако како је некада било – да ли је било поред овог или оног дрвета… Можда никада не бих снимао ни овај филм да ми није привукло пажњу нешто врло интересантно. Наиме, Петар Кочић је умро у душевној болници ’Губеревац’ пре тачно сто година, 1916, у време када је Србија била под аустроугарском окупацијом и када су српска влада и војска биле на Крфу. Земља је била потпуно поробљена, а тих неколико стотина квадрата болнице ’Губеревац’ било је нека врста слободне територије и ту су се развијали разни драматични догађаји“, објашњава Марковић.
Редитеља је, наравно, привукла и сама личност Петра Кочића, који му је, као и већини читалаца, био познат превасходно из обавезне школске лектире и чувеног „Јазавца пред судом“.
„Када ми је понуђен овај посао, открио сам његову поезију која ми претходно уопште није била позната. Кочић је био сјајан песник! Умро је у 39. години, што је велика трагедија“, истиче Марковић.
Кафка и Ками — велика инспирација
На морални и духовни развој угледног редитеља највише су, како каже, утицали филозофи и писци, у првом реду Франц Кафка и Албер Ками.
„Још као студент у Прагу истраживао сам живот Франца Кафке, он ме је на неки начин опседао због просте чињенице да се наш факултет налазио у некадашњој гимназији у коју је ишао Кафка, а наша катедра за режију, у којој смо проводили по цео дан, била је учионица у којој је седео Кафка, тако да сам ја на неки начин ишао у разред с њим, и то ме је веома импресионирало. Истраживао сам његов живот у Прагу, у јеврејском гету, и тај период мог живота био је везан за њега“, прича Марковић.
Камијева филозофија апсурда била је његово следеће велико откриће, односно инспирација која му је много година касније послужила током стварања потресне филмске драме о великој епидемији вариоле вере у Београду 1972. године.
„Веома сам волео Камијеву књигу ’Куга’ која је обележила моју младост. Имао сам идеју да то снимим, желео сам по сваку цену то да урадим. Међутим, када је код нас у Београду избила епидемија вариоле вере, помислио сам: — Па, ево, мајку му, то би могло да буде боље од ’Куге’! То се дешавало овде пред нама. Тај посао није ишао лако, биле су ми потребне две године да скупим материјал, односно да пробијем баријеру ћутања која је владала око те епидемије искорењене тропске болести која је била велика срамота за тадашњу Југославију“, сећа се Марковић.
Редитељски снови
Када је узео у руке монографију коју је Филмски центар Србије објавио у његову част запањила га је, а помало и уплашила чињеница да је све што је до сада створио као синеаста стало на хартију тешку 1.300 грама.
„Помислио сам: — Па, није ваљда ово крај? Имам, међутим, неку врсту илузије, или самозаваравања, да и даље имам шта да кажем и да главне ствари тек предстоје. Немам времена за освртање уназад, и даље желим да гледам унапред“, каже редитељ који и после четири деценије неуморног филмског рада има неостварене снове.
Реч је о филмском пројекту који је у више наврата покушавао да оствари – први пут 1992, а последњи 2013. године.
„Од ’90. до ’92. сам припремао материјал, а касније сам, такође, изгубио годину дана припремајући пројекат који се зове ’Голи оток’. Голи оток је једна од највећих драма која се десила овој земљи од периода после Другог светског рата до њеног распада и мислим да је то, заиста, једна фантастична тема која није довољно обрађена. Ипак, никада нисам наишао на људе који би залегли за то и нисам сигуран да ли ћу и трећи пут то да покушам. Имам једну идеју која ће, можда, уродити плодом, али о том — потом“, каже Марковић.
Своје филмове не воли да гледа, али уколико случајно види неки од њих на телевизији, најчешће га нервира брзина којом се одвија филмска радња. Данас се, објашњава Марковић, живи веома брзо, много брже него пре 30 или 40 година, због чега је и филмски ритам знатно убрзан.
„Ако погледате оно што сам радио, нема ниједног филма који личи на неки други. То је, просто, мој став о стваралаштву. Постоје и веома добри редитељ и аутори који су целог живота снимали један те исти филм. Шаброл је, на пример, снимио осамдесет филмова на исту тему — о распаду француске буржоазије. Када гледате било који од његових филмова, сви су интересантни, међутим, то су све исти филмови. Ја сам настојао да снимам потпуно различите филмове и када бих направио нешто што је релативно успело, на то се више никада не бих враћао. На то сам поносан!“, каже редитељ.
Редитељ који воли глумце
Као син доајена српског глумишта Оливере и Радета Марковића, готово да је рођен у позоришту, у њему је провео детињство и младост, одрастајући уз глумачки свет.
Као позоришни редитељ дебитовао је деведесетих година, у време када је било готово немогуће снимати филмове. Брзо се прилагодио позоришном изразу, јер је, како каже, суштина театра и филма иста, разликују се само изражајна средства.
Одрастање уз глумце утицало је и на његов филмски израз. Филмови Горана Марковића су, према сопственом признању, глумачки.
„Увек сам правио глумачке филмове зато што је то терен који разумем и схватам. Неки се људи питају како се то постиже. Имам врло једноставан рецепт, пошто се филм снима камером и често се снима ’на парче’, преко реда, глумци немају публику као у позоришту. Ја сам као редитељ публика глумцима, успостављам с њима однос заснован на поверењу, онда се они ослањају на мене и кад год нешто одглуме, погледају у мене. Имамо низ знакова и реакција које, заправо, усмеравају њихову игру. То није ништа спектакуларно, него крајње интимно, и није баш сасвим објашњиво“, каже Марковић.
Култура увек у другом плану
Горан Марковић је један од оних уметника и интелектуалаца који су познати по бритком језику и критичком односу према друштву, пре свега култури. Људске слабости и неправилности у друштвеном систему тема су и његових филмова. Питали смо га постоји ли, ипак, нека нада да ће доћи дан када лоше вести више неће доминирати разговорима о српској култури и када ћемо моћи да се усредсредимо на оно што је у њој добро.
Према мишљењу редитеља, у српском друштву нема консензуса о томе да је култура важна и да је то нешто што треба подржати.
„Баш сам пре неки дан с пријатељима причао о томе како су овде у доба комунизма на власти, у култури, били цивилизовани људи који су водили рачуна о култури. Комунисти су међу собом бирали вредне људе, јер су знали да је култура важна. Мислим да је сада проблем у томе што, заправо, овдашња власт не даје пет пара за културу и сматра да је то небитно. Њој су битне друге ствари… И тога смо сведоци деценијама“, каже Марковић, подсећајући да је и сам једно време био саветник министра културе и да је покушавао да учини нешто да се проблеми у култури реше, али „ништа му није успело“.
„Много је образованих и финих људи напустило Србију, расуло се по свету, због чега нема неопходне есенције из које би се развила добра културна клима. Можда неке будуће генерације, али сада — не“!
