Македонија, Црна Гора, Србија, делом и сама Грчка… Чини се да „политичку“ судбину, да је тако назовемо, у последњих деценију и нешто у свим овим државама диктирају — албанске странке. У Македонији се чека да највећа албанска странка ДУИ одлучи да ли ће владу водити Никола Груевски или Зоран Заев.
Србији се као (не)услов за ЕУ поставља „нормализација“ односа са сопственом јужном покрајином. Албанци са југа Србије траже „подршку Косова у превазилажењу препрека са којима се суочавају због политике која је у супротности са политиком из Београда“. У Црној Гори већ је одавно јасно да власт не би опстала да није подршке албанских странка. На северозападу Грчке живе Албанци који се називају Чемри, а тако и зову област у којој живе — Чамерија — на шта Грци не гледају благонаклоно јер се овај назив везује за албански иредентизам, то јест за националистичке покрете и идеологије који се залажу за мењање државних граница како би етничке мањине које живе на поједином подручју дошле под власт државе где чине већину.
Дакле, Албанија и Албанци који су годинама синоним за сиромаштво одједном су се нашли у улози незаобилазног политичког фактора у овом региону на Балкану. Питање је — како?
Политиколог Драгомир Анђелковић одговарајући на постављено питање цитирао је једног НАТО генерала: „Моћ нације и државе краткорочно зависи од војне силе, економије, а дугорочно од демографије“.
„Албанци су народ који је у протеклих пола века имао највећи демографски бум у Европи, а плодове тог бума сада скупљају. Постали су у многим земљама релевантан фактор, а и неке велике силе, пре свега Америка, у једом тренутку су их препознале као — употребљиве. Народ су који има велики раст, који је релативно цивилизацијски на ниском нивоу и чија политичка елита може да се купи и на неки начин усмери у жељеном геополитичком правцу“, каже Анђелковић.
Статистика показује да осим у матици Албанији, где живи око 2.300.000 Албанца, поприличан број њих живи на Косову и Метохији (око 1.588.257), северозападу Македоније (509.083), југу Србије (око 50.000) и југозападу Црне Горе (30.439). Не треба занемарити ни албанске заједнице у многим другим земљама, укључујући Турску, Грчку, Италију, Швајцарску и Немачку, које чине око 22 одсто албанског тела. Овоме треба додати и јаку дијаспору у Америци, 182.423 особе, а у тај број улазе само они који су се изјаснили као етнички Албанци. Процена је да је он много већи.
Анђелковић каже да Албанци користе стечене позиције које сада масовно експлоатишу у многим државама. Он, међутим, наводи да у последње време демографски фактор и код њих почиње да јењава, а да је позиција тројанског коња, коју је Запад наменио Албанцима на Балкану, полако али сигурно уздрмана.
„Та позиција, коју су стекли на основу бурног и брзог раста и племенске структуре, полако нестаје, а и сами они полако постају у духу модернизације декадентни. Тако да верујем да ће их они који су их у једном моменту узели као пулене —отписати. Посебно после победе Трампа у Америци и у наредној фази када се очекује ресетовање руско-америчких односа, што ће се пројектовати и на наш регион. Тако да они у овом тренутку јесу незаобилазан фактор, али мислим да неће још дуго бити“, каже Анђелковић.
Активна улога албанског фактора на Балканском полуострву везана је углавном за идеју формирања „Велике Албаније“ — државе која би ујединила све територије са албанским становништвом. Према резултатима анкете агенције „Галуп Балкан монитор“ из 2014, најмање 75 одсто анкетираних на Косову и 70 одсто у Албанији изјавило је да подржава идеју о „Великој Албанији“.
С друге стране, међународне институције и утицајне државе ову претњу игноришу и деловања албанских сепаратиста покушавају да представе као побуну Албанаца због кршења њихових људских права. Додуше албанска политичка елита више воли да се уместо кованице „Велика Албанија“ и „паналбанизам“, користи термин „албанско национално питање“ који се објашњава као „покрет за ослобођење албанских земаља од стране окупације и њихово удруживање у посебну албанску државу“.
Душан Радаковић из Центра за заступања демократије са севера Косова каже да су Албанци направили компактност при чему има различитих странака и мишљења, али су, кад је у питању национални интереси, јединствени.
„Мислим да су прагматични и да велику помоћ имају од дијаспоре у Западној Европи која им помаже у реализацији свега тога“, каже Радаковић.
На картама „Велике Албаније“, које су врло распрострањене у свим деловима Балкана где живе Албанци, Албанија је представљена као територијална државна творевина са „престоницом“ у садашњем македонском главном граду Скопљу, и означена је као „етничка Албанија“. У њој су садашња Албанија, Косово, јужносрпске општине Прешево, Медвеђа и Бујановац у којима живи мешовито српско-албанско становништво, велики део Македоније, Црна Гора заједно са Подгорицом и грчка област Епир, то јест, по албанском — Чамерија.
