„Обележена 102. годишњица Колубарске битке“, „Даниловић нови председник КСС-а“, „Могу ли родитељи да одговарају за злочине малолетника?“, „БГ: Уценом снимцима сексуалних односа узеле 30.000€“, „Канадски ватрогасци сат времена спасавали лоса“, „У Италији пао осумњичени за београдску 'пљачку века'“, „У центрима за мигранте 2.500 деце, 500 малолетника без пратње“, „Десети Кустендорф у промењеном термину“, „Јосипа Лисац 14. фебруара у Сава Центру“…
Пољска је пример који потврђује правило
Претпостављамо да сте препознали неке од (пробраних) јучерашњих наслова из српских медија.
Оно што вам сигурно упада у очи јесте да међу најважнијим насловима нема вести са именима политичара, њихових изјава, интервјуа, реаговања…
Повод за овај кратки експеримент је вест из Пољске „Бунт новинара — петак ’Дан без политичара‘ у медијима“, из које сазнајемо да су главни пољски медији, изузев државног радија, телевизије и агенцијског сервиса, прогласили петак за Дан без политичара у медијима.
На овакав потез одлучили су се због протеста поводом нових драстичних ограничења за извештавање из пољског парламента — Сејма.
Зато пољски новинари о политичарима неће говорити, а фотографије посланика биће објављиване без лица.
Њихово да крију, новинарско да открију
Посао медија јесте да буду очи и уши јавности и да уместо ње испитују, истражују, објављују.
Вест је све оно што неко (а најчешће политичари) покушава да сакрије. Зато је медијска слика неке земље поприште константне борбе између оних које уче и који се труде да открију, односно новинара и оних које уче да (барем неке ствари) сакрију, односно политичара.
Иако се ови потоњи заклињу да говоре оно што мисле и раде оно што говоре, иако тврде да им је циљ транспарентност и упркос томе што их мноштво закона на то обавезује — политичари у свим државама света нешто морају да сакрију због природе посла, а нешто сакрију због своје природе. Због тога су медији и новинари ту да јавност такве ствари сазна.
Да ли је онда избегавање извештавања о политичарима, ускраћивање права јавности да (са)зна? Јесу ли тиме новинари прекршили један од основних закона свог посла?
У идеалној, лабораторијској верзији сугурно да би новинари били криви.
Међутим, политичари су толико постали самодовољни да мисле да су и народ, и држава, и медији, ту због њих, а не да су они ту да управљају (а не владају) у име народа и због народа.
Такав вирус, понављамо, захватио је већину светских земаља, па политичари не пазе шта ће медији објавити и не боје се медија, већ медији пазе шта ће на неку њихову објаву рећи политичари и боје се реакције политичара.
Стави слику и пиши шта хоћеш
Такође, важан детаљ у разумевању става пољских колега и одбране њиховог потеза јесте реакција једног српског политичара са почетка деведесетих година прошлог века: „Стави слику, и пиши шта хоћеш“.
Дакле, политичарима је најбоље кад се о њима позитивно пише, кад у извештају имају позитивну конотацију и кад целокупан ехо извештавања има афирмативну ноту о њима. Но, ако не може позитивно, онда је добро било какво писање о њима. Само да се пише, извештава, односно да их има у јавности, да су присутни.
Политичар кога нема у вестима је заборављен политичар. Заборављен политичар је мртав политичар.
Зато је штампање новина, публиковање вести и прављење прилога без политичара најбољи одговор тим политичарима од оних који се осећају угроженим и који због њихових одлука не могу да обављају свој посао.
Дабоме, тиме и јавност не остаје ускраћена за информацију. Јер чињеница да на фотографијама нема политичара и у текстовима нема њихових имена и изјава, шаље веома јаку вест о њима.
