У последње две недеље одржана су два састанка на прилично високом нивоу на којима су, између осталог, изречене и негативне оцене због добрих односа Руске Федерације и Републике Српске. Оба састанка су одржана у Бриселу, први у Европском парламенту, а други 7 дана касније у седишту НАТО-а.
По свему судећи, на тим састанцима се није могло чути ништа о јачању неонацизма у Хрватској као потенцијалној претњи по стабилност Балкана, али зато су Милорад Додик и Република Српска били неизоставни. Кренимо редом.
Одбор за спољне послове Европског парламента састао се 29. новембра 2016. године и тада је г. Кристијан Преда, известилац Европског парламента за БиХ, поднео предлог извештаја о Извештају Европске комисије о напретку БиХ у 2016. години. Том приликом г. Преда је обавестио присутне да у БиХ постоје и даље проблеми, да је присутна корупција, мешање извршне власти у рад јавне управе, да се пресуде Уставног суда БиХ не имплементирају, да су Сејдић и Финци још на чекању и сл.
Оно што је г. Преду посебно забринуло јесте референдум који је, како каже известилац ЕП, организовао лично Милорад Додик.
Без обзира на то што је референдум организовала Народна скупштина РС и што су све српске парламентарне странке у томе учествовале, г. Преда је то у потпуности занемарио истичући једино улогу Милорада Додика којег су безуспешно уверавали да треба да одустане од референдума. „Он, изгледа, више слуша оно што му г. Путин каже“, узбуђено настави своје излагање Кристијан Преда, подсећајући колеге парламентарце да је Додик био код Путина два дана пре одржавања референдума како би тиме показао до којег мишљења је њему стало.
„Дакле, Републику Српску не занима мишљење Брисела, већ мишљење Москве“ закључи Преда у помало емотивном набоју. Иза њега реч је узео председник делегације Европског парламента за односе са БиХ г. Тонино Пицула који је директно идентификовао Републику Српску као кочничара европског пута јер онемогућава успостављање заједничког одбора Парламента БиХ и ЕУ, а чији пословник о раду још није усвојен.
Образлажући разлоге, г. Пицула је упознао колеге са тиме да Република Српска инсистира на процедурама које нису у пракси у другим државама ЕУ јер захтева да се Пословником спречи прегласавање чланова Републике Српске у наведеном одбору. Из тога разлога, било би потребно извршити додатни притисак на Републику Српску, што се на крају може закључити из излагања г. Пицуле. Када на крају све саберемо и одузмемо, све се своди на то да Додик слуша Путина, а последица је блокирање европског пута БиХ.
Седам дана касније у седишту НАТО-а састали су се министри иностраних послова земаља-чланица овог војног савеза са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом.
У званичном саопштењу НАТО-а наводи се да су министри такође дискутовали о ситуацији на Западном Балкану и посвећености Алијансе својим партнерима у региону, али ништа више од тога. Захваљујући хрватском „Вечерњем листу“, ипак смо сазнали шта се конкретно говорило на том састанку и да је коначни закључак био — НАТО је спреман да интервенише на Балкану како би спречио потенцијални међуетнички сукоб и одржао безбедност и стабилност.
Пре свега забрињавајућа је чињеница да НАТО уопште расправља о потенцијалним сукобима на Балкану, из чега изводимо закључак да поседује информације са којима јавност није упозната.
Како на дневном реду није споменут пораст неонацизма у Хрватској, очигледно је процена да би се међуетнички сукоб могао десити између Срба и Бошњака, и то конкретно у БиХ, јер се у документу наводи да је НАТО задовољан дијалогом Београда и Приштине. Када смо коначно идентификовали територију на којој би се тај међуетнички сукоб десио, ред је да сазнамо и актере.
Са једне стране „разлог за забринутост“ могли би дати бошњачки војници ДАЕШ-а и Ал Каиде који су се вратили својим кућама у БиХ, а с друге стране „забринутост“ повећава и „пораст руских активности на Западном Балкану, које укључују дестабилизујуће понашање“. Ово је посебно истакнуто на примеру руске подршке Републици Српској како би тиме подстицала ометање евроатлантског пута БиХ, а главни алат у том „поткопавању“ је, погађате, Милорад Додик, који је своју проактивну улогу демонстрирао референдумом.
Сад имамо и актере, опет Додик слуша Путина да би тиме опструисао евроатлантски пут БиХ, чиме изазивају војнике ДАЕШ-а у БиХ, а могућа последица свега тога је међуетнички сукоб, а не тероризам, што је такође индикативно и забрињавајуће, јер НАТО изгледа не види тероризам као проблем на Балкану, али види Додика и Путина.
Оба ова примера нам јасно показују политичке ставове међународне заједнице на Балкану и неке потенцијалне правце деловања у наредном периоду. Изгледа да кад год се ствари узбуркају у геополитичкој сфери, НАТО своју оправданост проналази у међуетничком сукобу на Балкану, баш као и деведесетих година. Када је реч о Републици Српској, можемо очекивати повећање притиска на политичке представнике, јер је Додик за међународну заједницу очигледно једнако опасан као и тероризам.
Наравно ово су све оцене потенцијалних планова међународне заједнице у наредној години, а планови ко планови, лако се могу изјаловити, можда чак и иза Јовањдана, ко зна.
