Кинеска страна је тада, по добро осмишљеној стратегији коју практикује у својим пословима широм земљиног шара, осим извођења радова, понудила и финансијску подршку пројекту у виду доларског кредита. Наравно, како је Црна Гора држава која практично нема сопствену унутрашњу штедњу и акумулацију, за реализацију било каквих пројеката просто је приморана да позајмљује новац.
Кинези су тада природно инсистирали да кредит буде доларски будући да је Кина дуго времена била највећи повјерилац Вашингтона, са девизним резервама које су својевремено премашивале чак 2.000 милијарди америчких долара. У међувремену, кинеске девизне резерве су знатно смањене, па је у децембру 2016. године објављено да се оне крећу на нивоу од око 1.120 милијарди долара, што у овом моменту Кину чини другим највећим америчким повјериоцем након Јапана, са резервама од 1.130 милијарди долара. Та промјена на челу листе највећих повјерилаца Вашингтона засигурно је значајна новост, и није случајна, а такође је дио нове кинеске стратегије према Америци. А да су иоле озбиљне, црногорске власти би и са тим већ биле упознате, да ишта прате и тумаче од збивања у свијету.
У марту 2015. године Радоје Жугић, тадашњи министар финансија, а актуелни гувернер Централне банке Црне Горе, казао је да не страхује да ће држава имати штету због курсних разлика када почне да враћа кинески кредит, па он није ни хеџован, односно заштићен од валутног ризика. Како је тада рекао, „као економиста не може да прихвати да ће монетарна политика САД у наредном периоду бити снажан долар и смањење конкурентске моћи“.
Тако „стручна“ опсервација неодољиво подсјећа на изјаву једног такође бившег црногорског министра финансија и премијера Игора Лукшића, који је својевремено у зору глобалне финансијске кризе 2008. године, када је сваком ко се иоле разуме у економију било јасно да се спрема потрес свјетских размјера, на телевизији опуштено изјавио да криза нимало неће утицати на Црну Гору.
Отуда данас нема мјеста за чуђење када сазнајемо да је услед јачања долара за 2,6 одсто у односу на евро, кинески кредит за ауто-пут поскупео за само 163 милиона евра. У том случају ријеч „само“ искористили смо без трунке ироније. Наиме, они који прате политику америчких Федералних резерви (ФЕД) већ неко вријеме сигурно су упознати са чињеницом да је ери јефтиног долара дошао крај и да није ријеч о једнократном потезу ФЕД-а.
На основу објављених пројекција Федералних резерви, већ током 2017. године можемо очекивати чак три повећања референтне каматне стопе, за коју у ФЕД-у кажу да би за три године требало да достигне циљана три процента, са тренутних 0,75 одсто.
У случају да се деси и пола од најављеног сценарија америчких Федералних резерви, кинески доларски кредит који је Црна Гора узела за изградњу ауто-пута, благо речено, одлетјеће у стратосферу. А Црногорци ће се са носталгијом сјећати времена када је он био на данашњем нивоу. Дакле, питање зашто и да ли је потребан хеџинг се код озбиљних људи и држава ни не поставља. Једино се поставља питање како да се услови заштите од валутног ризика квалитетно испреговарају и спроведу у пракси.
Црногорски грађани, благо речено, треба да се забрину с обзиром на „компетентност“ оних који у њихово име доносе одлуке. Јер тешко би се другачије могао прокоментарисати потез власти једне земље која је склопила уговор тежак око 30 одсто националног БДП-а због којег ће, како ствари стоје, испаштати и још нерођене генерације Црногораца.
Актуелни режим је већ једном своје штетне дилове „решавао“ тако што је страног инвеститора, попут случаја са Русима у КАП-у, прогласио за непожељног и „елиминисао“ из Црне Горе. Можда је план да своју некомпетентност и склапање сличних уговора понови и у случају ауто-пута.
