„Михиз има занимљиву реченицу да је награде боље презирати кад их већ имаш него кад их немаш. Спадам у оне цинике који се често према разним наградама не односе најдобронамерније, али мислим да је ово једна од ретких награда које је тешко презирати због свега што је био Александар Тијанић“, каже за Спутњик Горислав Папић, новинар РТС-а и уредник емисије „Око“, овогодишњи добитник награде „Александар Тијанић“.
„Мислим да је Тијанић био најпознатији, неки ће рећи и најбољи новинар којег су Срби имали до сада. Мени лично награда изузетно значи због тога што је мене Александар Тијанић довео у РТС и ја у шали кажем да сам прву награду ’Александар Тијанић‘ добио 2010. године кад сам добио позив Александра Тијанића да радим са њим на РТС-у“, додао је Папић.
Да ли Вам је Тијанић био узор кад сте били млад новинар у НИН-у?
— Мој колега Ненад Зорић воли да каже: „Некад сам био новинар, а сад радим на телевизији“. Мислим да би многи млади новинари требало да послушају ту Зорићеву максиму зато што мислим да је право новинарство — новинарство у штампи. Сам процес писања захтева процес мишљења и мислим да људи у штампи више размишљају. Сад кад се вратим уназад, Тијанић је почео у штампи и Тијанић је један од људи који је најбрже и најдуховитије размишљао. Самим тим, претенциозно би било рећи да ми је узор.
После емисије о Црњанском и Андрићу, која је имала невероватан рејтинг, у пракси сте доказали да не пролази она таблоидна прича: „Народ то хоће“.
— Ја мислим, то је помало провокативна теза, да је наш народ паметнији од наше елите. Кад народу понудиш квалитетан садржај он ће то да гледа.
Колико је РТС јавни сервис, а колико гласило сваке власти?
— Позната је она Пашићева дефиниција: „Колики сте ви Енглези, толики сам ја Гледстон“. Наравно да српски јавни сервис не може да буде као енглески, који има традицију дугу неколико деценија, а ми тек покушавамо нешто да створимо. Упркос томе, мислим да је РТС данас најпристојнија и једина озбиљна телевизија. Што се тиче политичких притисака и перцепција, ја због тога мало избегавам да радим домаћу политику. Мислим да се слобода не испољава само у домаћој политици и према домаћим политичким вођама. Домаћу политику људи овде гледају тотално навијачки и ту има мало места за објективност. Зато се ја трудим кад радим интервјуе са политичким лидерима да то урадим на један начин који би био професионалан, неутралан, без упадања у неку врсту страсти или опредељености.
Како бисте описали нашу политичку сцену?
— Рекао бих да је наша политичка сцена слична сценама других земаља у окружењу. Волимо да се представљамо, а често смо у историји били битнији него што јесмо, али суштински сад, 16 година после званичног опредељивања за капитализам негде смо на истом месту као и неке друге земље у окружењу. Наравно, свака земља је специфична на свој начин и многи ће приметити како су медији у Хрватској оштрији према актуелној власти, него што су медији у Србији. Али, многи ће заборавити да спомену, да је слобода медија кад је реч о извештавању у спољној политици, неупоредиво већа у Србији него у Хрватској. Мислим да је та врста медијске слободе нешто што нас издваја од многих земаља у окружењу.
Колико су наши медији овакви какви су одраз наше политичке сцене?
— Ту могу да се направе неке везе, међутим, ја мислим да су такви наши медији огледало, пре свега, тог духа времена. Они су онакви какви медији у 16. години капитализма свуда у свету. Какви су пре 100 година били таблоиди у Америци и Енглеској, такви су данас у Србији.
Како „пливате“ кроз шуму полуинформација и спинова?
— Одушевљен сам што је ове године реч коју је први употребио један Ужичанин Стојан Стив Тешић — „постистина“ постала реч године у свету. Речју „постистина“ објашњавамо истину онако како је ми доживљавамо. Мислим да је та реч која подразумева да сваки догађај више сагледавамо кроз наше личне осећаје него кроз чињенице, заправо је реч која објашњава све — и ову шуму информација, али и како се десио „брегзит“ или Трамп. Мислим да је „постистина“ кључна ствар — није битно шта је истина, битно је оно како ми то доживљавамо. Мислим да се кроз ту реч може схватити и наша унутрашња политичка сцена.
Шта је погубније за медије — политички или економски притисак?
— Наравно да је из данашње перспективе овај економски притисак погубнији, међутим, желим да нагласим да је политика увек битнија од економије. Заправо су економски притисци други метод за политичке притиске. Економија је слушкиња политике, не обрнуто, иако многи тако тврде. Мислим да је политика најзначајнија ствар и да ће Доналд Трамп бити најмоћнији човек на свету од јануара кад преузме функцију. Мислим да је Владимир Путин један од три најмоћнија човека на свету. Не постоји ниједан економски могул, директор неке компаније који је моћнији од тих људи. Они заиста доносе одлуке.
Где су медији у данашњем свету ако имамо у виду да су прошли и „брегзит“ и Трамп против којих су били сви мејнстрим медији?
— То говори о генијалности Стојана Тешића и речи „постистина“. Грађани више не верују свим тим медијима који су им навијачки објашњавали шта је најбоље за њих. Они верују себи и то више ниједно истраживање не може да ухвати. Са те стране, радујем се периоду који сад долази јер више ништа не важи. После „брегзита“ и Трампа све је отворено. Ја сам се радовао због оба та догађаја, јер мислим да ће свет пост-брегзитовски и пост-трамповски бити много другачији и занимљивији од овог света у којем смо живели 27 година. Мислим да је то изазов за сваког новинара, за сваког мислећег човека.
Како видите Србију у том новом свету?
— Србија је мала земља и генерално мислим да Србији одговарају промене с обзиром какав су статус имали Србија и целокупни народ код најмоћније земље на свету и њених савезница. Негде нам одговарају промене, а са друге стране не смемо да имамо превелика очекивања и мислим да је за Србију значајно да Западни Балкан не буде не буде у фокусу администрације новог америчког председника и да он цео овај регион бивше Југославије гледа као место где може да сврати код таста на неку добру словеначку ракију.
Да ли се бојите да су „Срби сами себи највећи непријатељи“ и да би и у новом свету могли да одиграју против себе?
— Не мислим да су Срби сами себи највећи непријатељи. Мислим да је српски народ кроз целокупну своју историју правио увек најбоље могуће изборе, односно најмање лоше изборе по себе. Изузев једне велике грешке, победе Комунистичке партије. Ниједна друга одлука коју је донео српски народ није била погрешна. Једино што је било лоше по Србе био је долазак комунизма, али и то је био неки покушај нашег народа да поверује у неки бољи свет. Чак и за ту грешку не можемо да га осудимо, јер и ту смо ушли из добре намере.
Ко су пет најбољих новинара у Србији данас?
— Ја ћу да препишем један свој избор од пре неколико година, јер мислим да је издржао пробу времена: Славољуб Ђукић, Александар Тијанић, Љиљана Смајловић, Зоран Ћирјаковић и Анте Томић. Рекао сам да су то пет људи који најбоље пишу на нашем језику. Сад бих можда уместо Томића ставио Нина Распудића, али све остало потписујем.
