По броју обављених трансплантација и донора Србија је на дну европске лествице.
По закону који је тренутно на снази, чак и ако неко има донорску картицу, последњу реч о донирању органа даје породица после донорове смрти. Тако се ионако мали број донора од око 130.000, на крају сведе на 30.000.
Претпостављена сагласност, која ће ускоро бити уведена, подразумеваће да су сви пунолетни грађани аутоматски и донори, осим уколико не потпишу да су изричито против донирања органа.
Онај ко не жели да донира органе након смрти мораће да се пријави у општину или у суд и да потпише формулар. Постојаће база података у МУП-у у којој ће уз свачије име стајати податак да ли је одбио да буде донор.
У Србији мање од три донора на милион становника
„Досадашњи закон није дао добре резултате. Постоје људи који на трансплантацију органа чекају више година. Неки на органе чекају три, а неки чак и девет година. Нажалост многи од њих никада не дочекају трансплантацију и никада не добију шансу за живот“, каже за Спутњик директорка фондације „Хемофарм“ Сузана Ђорђевић.
Она истиче да је због подршке изменама Закона о трансплантацији, фондација покренула кампању „Најважнији позив у животу“ како би скренули пажњу јавности на људе који се не виде.
„А не виде се зато што нису у вашој непосредној близини. Када нису део породице, ви не видите да неко други има проблем. А проблем је што због тога људи умиру и баш зато закон мора да се мења“, каже Ђорђевићева и наглашава да је закон писан у духу најбољих европских закона, који су у Хрватској и Шпанији донели значајан бољитак у овој области.
Темељ трансплантологије — служба за трансфузију крви — несређена и нефункционална
Иако измена закона има хумани и етички циљ поставља се међутим питање колико је Србија заиста спремна за увођење тих промена, нарочито имајући у виду висок ниво корупције у здравству.
Председник удружења „Лекари против корупције“ др Драшо Карађиновић за Спутњик истиче да је основна препрека за измену закона несређена ситуација у области трансфузиологије, која је уско повезана са трансплантологијом.
„Служба за трансфузиологију је заправо темељ. А код нас је служба за трансфузиологију у јако лошем стању. Сваке године у Србији се баци око 40 тона плазме добровољних давалаца Србије, уместо да се преради у крвне производе. Истовремено, за увоз крвне плазме годишње издвајамо од 20 до 30 милиона евра“, истиче др Карађиновић.
Он оцењује да управо та чињеница спречава успостављање праве трансфузиолошке службе, а самим тим и трансплантологије.
„Не можете ви да градите један тако комплексан систем који захтева и пред и постхируршку припрему, а да немате основе“, каже Карађиновић.
Када добровољни давалац донира крв, из ње се издвајају еритроцити, тромбоцити и крвна плазма, од које се даље издваја плазма за фракционисање од које се праве лекови као што су имуноглобулини и албумини, неопходни за лечење многих озбиљних болести.
„У Институту за трансфузиологију крви постоји центар који би требало да се бави прерадом крвне плазме која се скупља од преко 200.000 добровољних давалаца крви. Нажалост то се не дешава, а плазма се баца“, наглашава др Карађиновић.
Пропали пројекти ЕУ, плазма се и даље баца
Карађиновић оцењује да је ситуација у трансплантологији последица комерцијалних интереса увозника који на увозу остварују значајне увозне марже.
„Обрада крвне плазме није уређена, иако је до сада неколико пројеката финансирала ЕУ. Пројекти у висини од неколико милиона евра, који су дати за унапређење центра за обраду крвне плазме, нису, међутим, успешно реализовани. Упркос чињеници да је Србија некада имала један од најмодернијих центара за обраду плазме, данас је он застарео и нефункционалан“, рекао је Карађиновић.
Плазму увозимо из Индије и Африке
Карађиновић напомиње да је поред финансијског момента, отворен и проблем безбедности.
„Постоји велики број инфективних агенаса који се тешко детектују, па је могуће да кроз крвне лекове и туђе прерађене плазме, које се махом увозе из земаља трећег света, прођу и многи штетни агенси“, каже Карађиновић.
Истичучући да је Хрватска пре измене Закона о трансплантацији претходно уредила област трансфузиологије, Карађиновић објашњава да су службе трансфузиологије и трансплантације нераскидиво повезане и да уз такве темеље не постоје етички, правни и организациони основи који би могли да гарантују да неће бити злоупотребе и приликом трансплантације органа.
