Последњих година, можда и деценија, у Србији реч „политичар“ се чешће процеди кроз зубе него што се изговори. Српски политичари (што не важи само за њих, такво је расположење у целој Европи и западном свету) постали су малтене синоним за поткупљивост, ниске моралне стандарде, лаж и користољубље. —
Некада није било тако. Не треба се враћати у далеку историју да бисмо показали како су се грађани Србије односили према политици. Довољно је вратити се двадесетак година уназад.
Грађани Србије су током деведесетих година прошлог века били спремни да своју изборну вољу бране на улицама. Њихов бунт резултирао је сменом власти. О политици се говорило на улицама, у кафанама, на славама и рођенданским прославама. Пети октобар чинио је прекретницу у српској историји, међутим, политичке партије које су тога дана предводиле бунт грађана против прекрајања њихове изборне воље, временом су губиле не само на популарности, већ и на кредибилитету.
Све то учинило је да политичке партије и политичари данас грађанима Србије делују истрошено, безидејно, корумпирано… Једном речју, имају негативан однос према политичким партијама.
Срби више не воле политику
Илустративни су подаци истраживачко-издавачког центра „Демостат“ о мишљењу грађана Србије о политици и политичарима. Према истраживању те агенције из новембра ове године, међу грађанима Србије изражени су дистанца према политици и негативно мишљење о политичким партијама.
„Три петине испитаника (62 одсто) је аполитично или антиполитично, непуна трећина (31 одсто) је заинтересована и настоји да буде у току политичких збивања, а само 7 одсто је осредње или нешто више активно. Чак 85 одсто испитаника изјављује да је њихов утицај на политику никакав или мали, а 7 одсто да је осредњи или велики. Антипартизам је прилично раширен и вероватно је да такав однос према партијама продукује антиполитичке ставове и понашања (на пример готово петина испитаника тврди да не подноси политичке партије). Негативан однос према политичким партијама показује 56 одсто испитаника, а позитиван тек 5 одсто, док су код преосталих 39 одсто испитаника помешани позитивни и негативни ставови према партијама. Однос између броја испитаника који имају негативан и испитаника који имају позитиван однос према политичким партијама износи 11:1“, наводи се у истраживању.
Шта се догодило и како се српско друштво, од изразито политизованог претворило, не у аполитично, већ антиполитичко друштво? За све су, судећи према „Демостатовом“ истраживању, криве политичке партије, које су временом потрошене.
Галерија неубедљивих личности
„Оне су галерија неубедљивих личности. Ако се задрже на неубедљивости, то је још и добро. Има оних који изазивају мучнину“, каже социолог Јово Бакић.
Велика већина људи који су се учланили у странке, наставља Бакић, учланили су се јер су препознали могућност да се релативно лако и брзо обогате.
„Политика је, у ствари, једини заиста уносан посао у Србији. Ви немате других уноснијих послова од политике. Стога је маса ловаца на плен ушла у странке и лови колико год може. То је, разуме се, за друштво погубно, јер се показује да се, из тако искварене политике, у ствари квари читаво друштво. И друштво је од врха до дна иструлило“, објашњава Бакић.
Од демократских промена 2000. године, партије које су долазиле на власт један део својих присталица и симпатизера су запошљавали и направили су огромну администрацију која је незадовољна због висине примања, а у сталним променама партије су доста тога узурпирале, а нису испуниле обећања и очекивања грађана, објашњава социолог Чедомир Чупић.
„То је разлог због чега је дошло до једног великог разочарања у партије. Наравно, увек ћете имати људе које ће подржавати партије, али испоставило се да су оне форсирале личну корист или групни интерес, а да нису водиле рачуна о општем интересу. Довеле су друштво у стање у каквом се налазимо, са једне стране, огромне незапослености, много сумњивих послова, много афера, а са друге стране, малих резултата. То је оно што партије и партијски систем обележава као нешто што нема неки велики углед“, сматра Чупић.
У перцепцији грађана, када је у питању корупција, партије се налазе на првом месту као највећи ризик за корупцију, закључује Чупић.
Не само да су српске политичке партије истрошене, већ су истрошени и политички лидери, сматра професор београдског Факултета политичких наука Зоран Стојиљковић.
„Политичка јавност и грађани очекују нова лица са интегритетом и чистим рукама. Одијум који постоји резултат је циничне констатације да су у партијама људи који не верују у партије и не држе до њиховог кредибилитета и да су ту, пре свега, због силине и обима који политички клијентелизам и партијско запошљавање имају у Србији. Овде су партије копирале државу, ушле су у просторе који им не припадају и освојиле су партијску политику“, каже Стојиљковић.
„Живимо јуриш партијских комесарки и комесара на позиције у јавним предузећима и социјалним установама”, наставља Стојиљковић, и „имамо ту врсту односа у којима одлуке о томе ко ће бити посланик или посланица зависи не од воље бирача, већ од воље партијских руководстава“.
Како вратити смисао постојању партија
Бакић и Чупић, иако признају да је такво стање неодрживо, песимисти су када говоре о могућностима враћања смисла постојању политичких партија.
„Једино, али ни то није никакво јемство, када би се овај политички систем, такав какав јесте, а он је очајан, корумпиран, тотално искварен, труо, урушио и да се странке онда граде на сасвим другачијим принципима. Да се политички систем изгради на сасвим другачијим принципима. Али у то је врло тешко веровати због тога што је Србија капиталистичко друштво на периферији светског капиталистичког система. И добрим делом, структурно је условљено да капитализам у овој земљи буде изразито пљачкашки капитализам, да успех на тржишту не зависи од сопствених способности, него од веза које имате са владајућим политичарима и то ће се врло тешко мењати“, објашњава Бакић.
Према речима Чедомира Чупића, до сада је потрошена велика енергија грађана. Када политичке странке нису испуниле очекивања грађана после деведесетих година прошлог века, дошло је до велике апатије, а људе је захватио и егзистенцијални страх. Трећи моменат, према Чупићевим речима, јесте осећај немоћи.
„Када та три антиполитичка принципа захвате грађане, они постају потпуно неотпорни, немају никакву наду и веру у постојеће партије и постојећу организованост. Вероватно ће то трајати до тренутка док се не поново акумулира нека врста снаге за отпор. Или да се тражи нови излаз преко појављивања нових партија. Али то је тешко у Србији, јер да би се направила једна партија потребни су новац, мотивисани људи, а то није лако у оваквом сиромаштву и егзистенцијалним условима“, каже Чупић.
Професор Стојиљковић сматра да је радикални повратак кредибилитета партијама могућ уз изборни систем у којем од грађана зависи ко ће бити изабран на политичке функције.
„Са Србијом као једном изборном јединицом, затвореним листама, одборници и посланици немају бирачку базу. Окренути су вољи партијских руководстава, ако мисле да воде каријеру професионалних политичара. Тек онога тренутка када будемо имали персонализовани пропорционални систем у којем, ако имате сто одборника, направите сто јединица у којима се бира неко са именом и презименом, имаћете одговорност онога ко је изабран и према вољи бирачке базе“, каже Стојиљковић.
Партије би, према Стојиљковићевом мишљењу, требало протерати и из утицаја на правосуђе, образовање, економију и из јавног сектора. Само је тако могућа радикална промена, сматра он.
„Када политичари у већој мери буду зависили од бирачке базе, са једне стране, а са друге им буде онемогућен пресудан утицај на друге сфере живота, политиком ће почети да се баве људи које политика интересује, који имају мотив да се баве јавним политикама и да се ту проналазе и афирмишу“, додаје Стојиљковић.
Тада ће се број партијског чланства свести на два до три одсто становништва, а не као што је сада, и неће бити ситуација да владајућа партија има више чланова него сви синдикати и професионална удружења заједно, закључује Стојиљковић.
