У том тренутку имена страдалих још нису била објављена. Знало се само да је авион нестао са радара, али се још ништа није знало о њиховој судбини. Постојала је нада.
Тек нешто касније црне слутње су почеле да се обистињују, а „црни“ списак је објављен. На њему је било име још једног мог знанца — уз име капетана Сергеја Абросимова, стајало је и име Антона Губанкова, начелника Одсека културе Министарства одбране Руске Федерације.
За Серјожу, како смо од миља звали Абросимова, везују ме лепе успомене. Имали смо много заједничких путовања по Русији.
Он је радио у Одељењу за сарадњу са медијима руског Министарства одбране. И овог пута (пред)водио је новинаре пут Сирије. Нажалост, за све њих — руске новинаре, чланове ансамбла „Александров“, Докторку Лизу, чланове посаде и представнике руског Министарства одбране — то је било последње путовање.
Последњи пут Серјожу сам видела у септембру. Прво смо почетком тог месеца провели неколико дана на највећој војној изложби „Армија 2016“ у парку Патриот недалеко од Москве, а одмах затим смо заједно путовали на Крим, где су се одржавале велике војне вежбе „Кавказ 2016“.
Пуно смо тада разговарали. Причао ми је о својој породици, животу у Подмосковљу, својој свакодневици, о Русији и Русима. Био је млад, срдачан, топао и увек насмејан. Памтићу га баш по том његовом препознатљивом осмеху. Ширио је позитивну енергију, са лакоћом је освајао људе. Чиста душа. Ма, људина!
И даље не могу да верујем да више није међу нама.
Посебно ће ми у сећању остати урезано једно вече на обали Црног мора. Писала сам баш о томе по повратку са Крима. Било нас је десетак у друштву. Иако је био септембар, вода је била још топла. Сате смо провели на плажи, причајући до дубоко у ноћ. Смејали смо се, препричавали догодовштине, анегдоте… Било је баш лепо и весело.
И Серјожа је дуго пливао у том Црном мору — у истом том мору које нам га је сада заувек одузело. Огромна бол, огромна туга. Иза њега су остали супруга и двоје мале деце.
Упорно покушавам да се сетим да ли смо прошле године заједно путовали и у Дагестан, на обалу Каспијског мора. Авион је био пун, па ме је сећање издало.
Авионом руског Министарства одбране Ту-154 са регистарским бројем 85572, који се у недељу срушио у Црно море, летели су многи руски новинари и представници страних медија, акредитовани у Русији. Нисам сигурна да ли смо баш тoм несрећнoм летелицом путовали до Дагестана.
Регистарског броја нашег „тупољева“ се не сећам, а нисам га споља фотографисала из два разлога. Прво зато што увек полећемо са војних аеродрома, где је забрањено фотографисање, мада има и оних који кришом „шкољцну“ и направе по који снимак. Други разлог је савет руских колега, војних новинара, који су са руским министром одбране Сергејом Шојгуом обишли Русију уздуж и попреко — међу њима важи правило да се авион никада не фотографише док је на писти. Постоји веровање да то доноси несрећу.
Ипак ми је за успомену на Ту-154 остала фотографија, направљена над Москвом по повратку из Дагестана. Сећам се да је то био један од најлепших призора неба које сам видела — боје су се просто преливале и стапале, од јарконаранџасте до плаве, а фантастична Москва блештала је испод нас свим својим сјајем.
Антона Губанкова, начелника Одсека културе Министарства одбране Руске Федерације, упознала сам случајно, након једне конференције за новинаре, у прес-центру МИА „Русија севодња“ у Москви, где се налази и српска редакција Спутњика.
Обрадовао се када је чуо да сам Српкиња. Ансамбл „Александров“ се баш тада спремао на велику европску турнеју, у оквиру које је требало да наступи и у Београду. Тим поводом је конференција за новинаре и била одржана. Било је то крајем августа прошле године.
Код себе није имао визиткарту, па ми је на цедуљици исписао своје име и број телефона. Рекао ми је да увек, када год ми је нешто потребно, могу да га позовем. Ту цедуљицу и даље имам. Али, његов телефон ћути.
После тог сусрета, срели смо се само још једном. По држању, манирима и пажњи памтићу га као правог господина и човека који је на мене оставио лепе утиске.
О њему сам знала много, слушала сам од заједничких пријатеља, а и читала сам. Оставио је дубок траг у руској култури, подигао је углед руској армији, а неговао је и патриотску традицију међу руским војницима.
Под његовим руководством непосредно је био и Театар руске армије, ансамбл „Александров“, бројни музеји Оружаних снага Руске Федерације…
Тог дана када сам упознала Губанкова, упознала сам и неке руководиоце и чланове ансамбла „Александров“. Певали су нам, а са некима сам и разговарала. Причали су топло о својим наступима у Србији, о најлепшим утисцима са тих концерата.
Певали су увек са истим жаром, било да наступају пред руском армијом, пред крцатом двораном, председницима држава или пред једном особом.
Често се сетим једне приче коју су ми тада испричали. Можда та прича и најбоље описује њих и снагу њихове песме.
Једна бака — Московљанка, доживела је дубоку старост, али годинама није могла да стане на ноге. Изнад свега волела је да слуша хор „Александров“, али на њихове наступе није могла да иде. Неко од њене родбине је то испричао једном од чланова ансамбла и они су решили да јој приреде концерт — у њеном стану, уз болесничку постељу. Кажу, отпевали су јој неколико песама, а бака је устала из кревета и задовољно им рекла: „Е, сад ћемо заједно да попијемо чај!“.
Њих више нема, али њихова музика и песма ће живети вечно.
Гостовањем у Београду у септембру прошле године су били веома задовољни — имали су више него успешан наступ.
„Веома ми је драго што сам се са Вама упознао. Оливера, одушевљен сам Вашим текстом, иако не стојим баш најбоље са српским. Хвала Вам пуно! Са великим задовољством Вас очекујемо да будете гост у нашем ансамблу и на нашим наступима“, написао ми је један од „александроваца“.
Од њих ми је остало неколико дивних, топлих мејлова и тегет мајица са амблемом ансамбла „Александров“, коју су ми даривали.
Губитак таквих људи, величина, уметника и војника је велика трагедија не само за Русију већ за цео свет.
Оно што сада сигурно знам јесте да ће они живети у мом срцу, и мојој души.
Пријатељи моји, нека вам је вечна слава!
