Млада научница са Института за физику у Београду постала је преко ноћи звезда, објашњавајући по медијима значај тог пројекта за унапређење фундаменталне науке у Србији. Екипи Спутњика указала је посебну част отворивши врата свог дома на Бановом брду, где нас је дочекала у друштву супруга, др Марка Ђорђевића, који предаје биофизику на Биолошком факултету у Београду. Средњошколска љубав — упознали су се, каже наша домаћица, на такмичењу из физике, а онда после студија заједно се отиснули у Америку, где су обоје докторирали на Колумбија универзитету.
Постдокторат Ђорђевићева је радила на Универзитету Охајо, а у САД је била део тима који је открио кварк-глуонску плазму. У маштовито намештеном стану пуном слика, с детаљима који одишу осећајем ушушканости и топлине, њихово двоје деце, деветогодишња Петра и Василије, коме је пет и по година, весело и радознало су обигравали око нас, журећи одмах да нам покажу своје играчке, књиге, цртеже. Мала Петра, наиме, већ показује уметничке склоности и, за разлику од родитеља, више се интересује за књижевност и сликање. Васа ће можда једног дана бити српски Жак Кусто: занимају га морске дубине, китови, делфини…
„Не мислим да је битно да се наша деца баве баш науком нити да буду најбољи ђаци у школи. Али оно што супруг и ја покушавамо да их научимо јесте да морају да буду радни и одговорни и да таленат није довољан, да морају да се труде ако желе да једном кад порасту буду успешни у оном чиме се буду бавили“, каже Магдалена Ђорђевић, која, према речима свог синчића, успева и поред напорног ритма једног научника светског гласа, да му чита бајке пред спавање и да с њим понекад погледа неки цртаћ.
Ритам бављења науком је, истиче научница, непредвидив — некад мора пуно да се ради, некад је мало мирније, али, како додаје, она има срећу да се и њен супруг бави науком и да има исте проблеме и обавезе, па се јако добро разумеју и помажу једно другом.
„Често размењујемо идеје, помажемо једно другом у писању радова, имамо и заједничке пројекте“, додаје професор Марко Ђорђевић и напомиње да су пре две године заједно добили грант швајцарске националне фондације за моделовање биолошких система, а да је он сада део Магдалениног тима, где помаже у нумеричким прорачунима и упоређивању теоријских предвиђања са експерименталним подацима.
Ово двоје младих научника у Србију се вратило пре шест година, а Магдалена Ђорђевић каже да се није покајала.
„Мени никад није био циљ да заувек останем у иностранству, него да након завршених основних студија одем у иностранство, добијем што боље образовање, да научим како наука функционише у иностранству и да се након тога вратим у своју земљу. Конкретно, ја се бавим теоријским истраживањем, тако да у мом случају није ни било потребе да остајем у иностранству. А такође након повратка увек сам била у стању да обезбедим довољно финансијских средстава са стране тако да одржим истраживање на истом, ако не и на бољем нивоу него што сам га имала кад сам била у САД. Надам се да ће и овај мој резултат бити подстицај и другима да се врате или да се пријаве за фондове, које је могуће добити уз велики труд.“
С обзиром да знамо у каквој је јакој конкуренцији био и ваш пројекат, шта га је то издвојило да добије средства која нису мала за српске прилике?
— Тачно је да ЕУ кроз ЕРЦ грантове финансира пројекте за које сматра да могу да измене ток светске науке и истраживаче за које сматра да су врхунски. И за ове грантове се пријављују не само истраживачи из европског простора, него из целог света под условом да истраживање раде у Европи, тако да је конкуренција заиста висока. Међутим, оно што мислим да је наш пројекат издвојило је то што се тренутно у моћним сударачима честица, као што је ЛХЦ у ЦЕРН-у код Женеве у којима се креира кварк-глуонска плазма, чиме се моје истраживање бави, улажу милијарде евра да би се генерисала огромна количина података.
Ви сте део ширег пројекта ЦЕРН-а, где ради 10.800 научника из 120 земаља. Коју практичну корист та истраживања могу донети човечанству и шта би то могло да промени у животу обичног човека?
— Истраживања која се раде у тим сударачима су фундаментална наука, физика елементарних честица. Она тренутно нема примену у привреди. Међутим, улагање у фундаменталну науку је улагање у будућност и то је оно чега су све развијене земље свесне. Поред тога, постоји практичан разлог зато што се на овај начин обучавају људи из технологије, светски научници. Неки од њих ће остати у науци, неки од њих ће почети да се баве привредом, они ће допринети развоју технологије.
Колико научника ради у вашем тиму? То истраживање је временски одређено на пет година, међутим, то би могло да потраје и више?
— Да, наравно, могло би. Ми смо кроз ова средства унели у државу милион и 356.000 евра бесповратних средстава. Део овог новца ће се искористити да се упосле млади људи који би вероватно у недостатку оваквих средстава отишли из земље. Наш тим ће се састојати од три старија истраживача, два постдокторанта, два студента докторски студија и три страна сарадника. Међутим, оно што бих волела да нагласим то је да је овај пројекат у потпуности осмишљен у Србији, у потпуности ће бити извршен у Србији, а страни сарадници ће нам пружити експертизу из оних делова у којима ми нисмо експерти а који су неопходни да би се овај пројекат успешно извршио.
Шта ће се све радити у оквиру тог пројекта?
— Експерименти се искључиво раде у РИК-у (сударач у САД) и ЛХЦ-у (ЦЕРН) и ја имам ту велику срећу да имам јако добру повезаност са експериментима. Како се неки нови подаци појаве одмах, бивам контактирана да ли могу да произведем предвиђања за њих. Кварк-глуонска плазма је ново стање материје, а када се произведе у моћним сударачима 99,9 одсто честица су ниско енергетске, а 0,1 одсто честица високоенергетске. До сада су се истраживачи бавили или истраживањима или на нискоенергетским честицама, или на високоенергетским. Наш пројекат је предложио да се повежу ова два истраживања. Наш тим из Србије ће се бавити високоенергетским честицама, ангажоваћемо једног постдокторанта који ће се бавити нискоенергетским истраживањем и имаћемо три страна сарадника који ће нам помоћи да се нискоенергетски повеже са високоенергетским и то ће бити оно оригинално. Само истраживање биће теоријско, део тога ћу радити сама, део тога ће се заснивати на томе да се надгледа како раде студенти, постдокторанти. Такође, део новца ће се искористити на путовања на конференције и састанке са разним истраживачима, како би се овај пројекат што успешније завршио а са друге стране како бисмо што боље промовисали науку из Србије.
Ви сте докторирали на Колумбија универзитету, постдокторске студије сте радили на универзитету у Охају. По чему се разликује научна средина у Америци и ова овде? Да ли сте можда као неко ко је израстао из ове културе, овог начина образовања имали неке предности у односу на америчке научнике, рецимо ширину?
— Ја сам била јако задовољна студијама на Физичком факултету зато што су ми пружиле ширину у разним областима физике које највероватније не бих стекла да сам се школовала на истом нивоу у иностранству. Међутим, што се тиче докторских студија и самог истраживања, чињеница је да су у иностранству неупоредиво бољи услови него код нас. Разлог за то је поред недостатка финансијских средстава и недостаци у организационом смислу. У земљама које су развијене и економски и социјално, свака земља има и развијену науку зато што зна да је улагање у науку улагање у будућност.
Ми смо традиционално познати као успешна земља у фундаменталним наукама и у технологији и у томе можемо да пружимо велики допринос и држава би требало да препозна да је то наша будућност и да у то треба уложити новац ако желимо да напредујемо и да будемо и социјално и економски заиста напредна држава. По мом мишљењу, овај грант, као и претходни грант Софији Стефановић од пре две године (из друштвених наука у категорији млађих научника), показује да ми можемо да постигнемо резултате из различитих дисциплина и у различитим добима истраживања. Значи, ми заиста имамо потенцијал за врхунске научне резултате.
Како себе видите за пет-десет година, о чему сањате?
— Ја тренутно размишљам на скали од пет година зато што смо овај грант добили на пет година. Јако бих волела да се поверење које нам је указано оправдамо и да резултати које постигнемо буду у складу са оним што смо предложили и за шта смо добили фондове. Конкретно, волела бих да ти модели које будемо развили заиста допринесу да се разумеју особине кварк-глуонске плазме. Иначе, ако гледамо за десет година, волела бих да се промени став државе према науци и на тај начин постигне да више људи остане у својој земљи, а да се они који су отишли у већој мери врате.
Шта бисте конкретно предложили да држава предузме да би наши млади научници овде остајали?
— Код нас поред недостатка финансијских средстава, који је очигледан, постоји и велики проблем организације, тј. недостатка могућности планирања и велика неизвесност. Наука кошта и да би неки научник могао успешно да се бави науком он у сваком тренутку мора да зна са колико фондова располаже и ако тих фондова нема, да ли ће ускоро бити неки конкурс на који може да се пријави и како би могао да добије те фондове. Значи, организација.
Шта Вас као научницу инспирише, које су то личности?
— Могуће да је особа која је највише утицаја на мене оставила као на истраживача је управо мој ментор Миклош Ђураши, који се сматра за једног од највећих нуклеарних физичара данашњице и за једног од пионира кварк-глуонске плазме. Кад сам дошла на Колумбија универзитет, имала сам ту срећу да се укључим у сама истраживања кварк-глуонске плазме у правом тренутку. Тада најмоћнији сударач честица тешких јона је био РИК у „Блу хевен“ националној лабораторији који је управо кренуо да ради 2000. године, а ја сам истраживање почела да радим 2001. Иначе, кварк-глуонска плазма је откривена пре десетак година, али је предвиђена пре скоро 40 година. И када је РИК коначно кренуо са радом, већ се на самом почетка видело да смо на прагу великог открића. И цело то научно окружење је показивало веома велики ентузијазам. Имала сам срећу да будем управо у жижи свега тога и да видим из прве руке видим колико је битно да теорија и експеримент буду повезани. У том тренутку јако се пуно радило на томе да се кварк-глуонска плазма коначно открије и моје истраживање на докторату је значајно допринело самом открићу. За то сам била награђена наградом Америчког физичког друштва за најбољу тезу из нуклеарне физике.
Значи, ви сте били део тима који је дошао до тог може се рећи готово епохалног открића?
— Тим је био велики, експерименталаца је било много више него теоретичара, али моје истраживање је дало значајни теоретски допринос открићу саме кварк-глуонске плазме.
