Злоупотреба људских права или увођење верске државе на мала врата? Ово је питање на које академска јавност у Сарајеву од 28. децембра прошле године нема одговор, а тада је Сенат Универзитета у Сарајеву усвојио и исти дан објавио препоруку Студентског парламента да се приликом планирања студентске године води рачуна о терминима за молитву, тачније да петком не буде предавања и испитних рокова због верског обреда Бошњака који подразумева клањање џума-намаз, који се практикује сваке седмице.
Владе Симовић, политиколог из Бањалуке, за Спутњик каже да је овако нешто један пре свега цивилизацијски корак уназад. Он подсећа да је БиХ секуларна држава и да је овакав предлог негирање таквог државног уређења.
„Оно што је најтрагичније у свему томе је да то долази од младих људи, од којих очекујемо да буду јасно позиционирани према секуларном поретку и дистанцирани од увођења верског елемента у такав поредак“, каже он.
Наш саговорник напомиње да нема сумње да је то нешто што никоме неће донети добро у БиХ и отвара питање да ли ће се сутра десити да верски обреди буду обавезни и у другим институцијама.
„Од оваквих малих ствари иде се ка великим. Ова одлука је застрашујућа и они који сада не виде колико је она опасна схватиће кад буду осетили њене дугорочне последице. Људи који се труде да ову државу дистанцирају од верског фундаментализма, сада доживљавају пораз. Ово је не само озбиљан политички проблем, већ друштвени, и бојим се да се на оваквој иницијативи неће завршити“, истиче професор Симовић.
Он подсећа да је сукоб у БиХ био примарно верски, да су током њега највише страдали верски објекти. Како каже, тај религијски сукоб траје јако дуго, само у мање или више радикалној форми.
„Религија у БиХ је класична вододелница три народа која живе у овој држави и заиста је јачање било каквог верског елемента у Бих само још дубље продубљивање сукоба и разлика. Један овакав предлог је далеко од доброг за БиХ“, наглашава професор Симовић, питајући се како је уопште могуће да овако нешто потекне са озбиљног државног Универзитета.
Професор др Зарије Сеизовић са Факултета политичких наука у Сарајеву на питање да ли је оваква одлука на неки начин увод у верску државу, одговара:
„Препорука Сената УНСА (не ради се о одлуци као правно-обавезујућем инструменту него о препорученом моделу понашања, чији су адресати чланице УНСА — дакле, факултети) формално-правно не би се могла сматрати уводом у такозваном верску државу, јер на подручју Кантона Сарајево, на коју се територијално препорука односи, живе и припадници других конфесија, чија верска права се на овај начин не доводе у питање. Друга је ствар што конкретан историјски и државно-правни контекст, актуелни политички тренутак и бројчани однос три доминантна босанско-херцеговачка етничка корпуса у Кантону Сарајево могу ићи у прилог тврдњи да оваква препорука, у највећој мери, има у виду припаднике најмногољудније конфесије. Дубља анализа општег политичког стања у држави би могла показати да је унитаристички концепт (у свом изворном, не пејоративном смислу), који је годинама заговарала бошњачка политичка ’елита‘, изгубио изворну инспирацију и поклекао пред сепаратистичким тенденцијама друга два етничка корпуса, те прећутно пристао на етно-парцелизацију државног територија у којем су сви ’свој на своме‘ по принципу етно-територијалног ексклузивизма, који је супротан историјском бићу БиХ као мултиетничкој држави у којој никада нису постојале етнички чисте територије“, објашњава он.
На питање да ли инсистирање на вери на овај начин прави још дубљи јаз у БиХ, професор Сеизовић каже да је пре одговора нужан кратак увод.
„Постдејтонска Босна и Херцеговина је, као држава, декларисана као секуларна. Истина је, међутим, да је она — сем од два ентитета и једног дистрикта као административно-територијалних јединица — саздана од три доминантна етно-клерикална субентитета, који обухватају, прецизније — поклапају се са одредницом конститутивних народа (Бошњака, Хрвата и Срба). Сваки од ових субентитета је дубоко уроњен у иманентан му етно-конфесионални супстрат који је најважнија идентитетска матрица велике већине становника БиХ већ четврт века. У овим социјалним подгрупама, посредством етно-мобилизације, етно-клеро-националне олигархије настоје учврстити своју ’позицију‘ унутар државе, на начин да ојачавају (и) своје религијске атрибуције. Јаз међу народима, етнијама и конфесијама продубљиван је, сваким даном, најмање две деценије након оружаног сукоба, пре свега неодговорним политичким одлучивањем етно-политичких репрезентаната сва три народа. У том смислу ова препорука продубљује јаз међу обичним људима и народима, али ништа мање него што је то учинило небројено много одлука које су донеле етно-политичке олигархије друга два народа“, истиче наш саговорник.
Одговарајући на питање да ли лично мисли да ли је ово потребно или не, од професора Сеизовића добило смо овакав одговор:
„На нивоу уставних и законских принципа, свако у БиХ има право да исповеда веру коју сматра својом и за такво нешто не чини се нужним усвајати овакве препоруке. Овој констатацији треба додати чињеницу да је препорука изазвала серију негодовања у боснаско-херцеговачкој јавности, пре свега због крвавог наслеђа рецентне босанске и регионалне историје и међу-етничких ресентимената који су постојали пре, за време и после оружаног сукоба. Коначно, принципи секуларне државе, на фону су стандарда одвојеност вере и државе, па би се претпостављање практицирања вере режиму студирања на јавним (државним) универзитетима, могло сматрати индикатором десекуларизације. Но, препорука је усвојена, биће прослеђена факултетима, који ће, по питању усвајања препоруке, искористити своје право да поступе у складу са њом или да то не учине.“
Студенти Универзитета у Сарајеву су свој захтев образложили речима да „сматрају да се одржавањем наставе и испита за време џума-намаза (који је верска обавеза припадника исламске вероисповести), угрожавају њихова основна људска права и крше позитивно-правни прописи, јер они као студенти морају да бирају између обављања верске обавезе и образовања због којег су и уписали факултет.“
