Кустурица је као со. Може и без, али је бљутаво.
И баш је тако. Ко сумња, нека упали било који канал на ТВ, купи било које новине, отвори било који веб-портал, проведе барем неколицину минута на некој од друштвених мрежа.
Покушамо ли — макар хипотетички, мада је то у његовом случају немогуће — да га не посматрамо само кроз филмове, одакле парафразирасмо и чувену реплику, овај човек је ходајући доказ да ватра постоји, да тај пламен неке греје и без буковине у шпорету, неке опрљи па се замисле, а неки сагореше изнутра, упркос ромингу.
То је сврха ватре. То јесте накана уметника. Ако му — укуси и ставови су различити — неко некад можда може оспорити учињено, статус уметника му нико не може одузети. Он то, уосталом, свакодневно потврђује. Па и на прослави четврт века Републике Српске.
Кад заболи — „Не дам!“
Није му била потребна бомба, па да разори учмалу регионалну јавност самозаробљену у нечему налик подруму из његовог „Подземља“. Закржљалих мозгова, због лењости и навике на деведесете, дежурни „чувари мира“ скочили су ђутуре на ову „лутајућу енциклопедију“ — само због његовог сна.
Па зар уметнику одузети могућност да машта? Чије је, ако не уметниково, да саопшти истине које боле, и Њега и Њих? Неће ваљда политичари и невладини трбухозборци бринути о духу нације?
На крају крајева, зашто и Србину одузети могућност да машта? Кад ти покраду све, онда барем не даш сан о срећи. Не даш на ђедове и унуке. Не даш жељу за слободом и заштитом, ону вековну вертикалу која је тај народ одржала на овом белом дуњалуку!
Говорник је у томе више него успео. Било је довољно да са бине, речима, наслика малу бомбу која вири из џепа, па да јастребови жељни крви хорски запевају како је „на овим просторима“ доста крви.
Неће моћи. Ни проћи. Сунце ће у овом граду — да опет парафразирамо реплику из његовог филма — кад-тад засјати како треба.
Прошлост као буквални залог свега
Куста — како другачије ословљавати човека са којим су и они који га никад срели нису на Ти — (опет) је ударио тамо где треба. Изоштрио је, у маниру прашког ђака, праву слику стварности.
То што они насупрот њему мисле да је ударац у прошлост светиња, не разликује се много од Кустиног става о прошлости. Разлика између њих је цивилизацијска.
Они под прошлошћу подразумевају накалемљену „истину“ из деведесетих која им је донела свакојаке синекуре и тај поклоњени им ратлук од живота желе да им потраје што дуже. Он пак под прошлошћу мисли на историју народа, на све патње, на зној и озебле табане, и понајвише на кости које не смеју и неће бити заборављене.
И мора бити заштите. Прошлости од заборава. Будућности од фризираних истина и насилно наметнутог наслеђа. Садашњости од ратних профитера под маском антиратних алтруиста.
Наша невоља је, завапио је том приликом Куста, што се данас прошлост уважава само код оних који имају атомску бомбу и ових малих чија се елита богати безусловно извршавајући наредбе, претварајући се тако у Луциферове шегрте.
Они у ромингу су већ у овом делу говора почели да пишу саопштења. Неки од њих и да смишљају како да потроше новце. Зна се које новце.
„А ја све чешће гледам у небо пошто, како рекох, оно зна, и тихо, да ме нико не чује, говорим: ’О Боже, дај и мени једну онако малу згодну бомбицу да је стрпам у џеп и не да је бацим некоме, не дај боже, не треба ми то, него да је виде док вири из џепа, а ја да се правим луд. Као није важно. Нека је нек стоји. Не једе хљеба‘. Да им тако изведем доказ и да уваже наше страдање и да зауставим причу којом су, по својим фалсификатима, од једног жртвованог народа направили злочинца…“
Неее, заграктали су и звани и незвани — неки чак и само због тога што је у питању Кустурица Емир — не дирајте нам прошлост. Нашу. То чувамо. Да бисмо сачували нашу, морамо да фалсификујемо вашу. Мантра деведесетих мора опстати. Све остало је колатерална штета.
И зато сто јада на Кусту. Јер се његова најдаље чује. Највише понавља. Најбоље памти.
Џаба им. Деведесете су, сад је и чињенично проверено, само гласина.
