На прагу трећег миленијума португалски нобеловац Жозе Сарамаго написао је роман „Пећина“ — алегоријску причу о савременом свету у којем нису добродошли занатлије, уметници и сви други који имају потребу да се издигну из свакодневице потрошачке културе. Овај роман недавно је објавила издавачка кућа „Лагуна“, у преводу Јасмине Нешковић.
„Роман ’касни‘ 17 година, али се појавио баш у тренутку када свим својим чулима и разумом осећамо да се у целом свету на разне начине потврђује зебња од будућности и да се свака поставка Сарамагових ангажованих романа потврђује као веома сложена и мудра“, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ књижевница и књижевна критичарка Љиљана Шоп, иначе велики поштовалац и познавалац Сарамаговог литерарног дела.
Јунаци овог романа су обични људи који су, ипак, необични због тога што воде дијалоге готово увек онако како би заиста сви ми требало да разговарамо да бисмо решили проблеме, неспоразуме, сукобе. У томе је њихова посебна драж. Да ли се слажете?
— Апсолутно се слажем с тим! То је осећај који нас прати док читамо Сарамагова дела. Као да је намерно свео дијалог јунака на разговоре пуне разумевања међу људима. Четворо главних јунака романа, па чак и невероватни пас Ашадо, разумеју се и речима, и погледима, и осмесима, и без речи, и то чини једну готово идиличну атмосферу у роману који, заправо, показује орвеловски застрашујућу слику.
Пас Ашадо је веома упечатљив лик који Сарамагу служи да посматра свет из визуре која није оптерећена људским правилима и поставкама. Када кроз свест животиње говори о лепоти и ружноћи или о материјалном свету, односу према имовини, ономе што је „моје“ и „туђе“, Сарамаго заправо критикује овај накарадни друштвени систем а да није изговорио ниједну негативну реченицу, зар не?
— Већ на први поглед могуће је видети да је цео роман „Пећина“ грађен на принципу снажног контраста између једног готово идиличног места (упркос томе што се у њему не може ништа унапредити, не може се зарадити) и монструозног Центра, једног изнутра модерног технолошког чуда, које је слика данашњег живота у мегаполису. Тај контраст, заправо, гради код сваког од јунака страх од новог, нежност и носталгију према некадашњем, познатом и старом.
Центар можемо посматрати као буквалисти, па рећи да је то мегаломанска зграда, каквих има у свету (а биће, можда, и у Београду на води). То је стамбени и, пре свега, тржни центар у баналном смислу те речи. У њему је циљ живота да се забавимо и да купимо, ту влада сурова рачуница. Не заборавите какав осећај на главног јунака оставља реченица, рекламни слоган: „Ви сте наш најдражи купац, али немојте то рећи свом комшији“! Почев од тих наивних слогана, па до оних кључних који затварају сам роман, то је, заправо, парабола о свету у каквом живимо.
Да ли смо свесни да живимо да бисмо купили?
— Они који постају свесни, полазе у неизвесност као главни јунаци овог романа, постају свесни тога да ће их то прогутати, да раде само зато да би купили много тога што им никада неће затребати. Они који поштено живе од свог рада, они ће једног дана схватити да је боље отићи у неизвесност уместо у извесност стерилног центра у који не сме ући пас, у који кад се усељавате не смете донети ништа одвећ лично и своје из претходног живота, јер је све тамо испланирано, или ћете морати да купите.
Како треба читати овај роман у контексту савременог света и медијске манипулације и пласирања истине чији смо непосредни сведоци?
— Тај свет је управо онакав каквим га Сарамаго описује када ствара застрашујућу слику будућности, али моје читање не само овог романа, и не само Сарамагових романа који теже параболичном представљању света, јесте, заправо, читање вечне приче о појединцу и његовом могућем избору. У којој мери је тај избор слободан јесте питање, у којој ће се мери показати као прави — и то је питање, али када би човек знао своју будућност, питање је како би живео своју свакодневицу.
Док сам читала овај роман, све време сам имала асоцијацију на библијске приче, ова породица је библијска.
— Све су Сарамагове приче помало библијске. Однос према библијским причама га је довео до тога да чак и напусти Португалију — када је написао „Јеванђеље по Исусу Христу“, од критике, па до оних који одлучују, сви су сматрали да је то, заправо, увреда верника, увреда католика. Сарамаго, међутим, верује! Чак у „Каину“ на једном месту каже да је „повест човечанства повест његових неспоразума с Господом, јер нити човек разуме Бога, нити Бог разуме човека“. На тој максимално сажетој изреци он и гради све своје приче које су велики диспут с Библијом и с њеним основним темама.
Сарамаго, заправо, није порицао постојање Бога, он се више руга религијским предрасудама.
— Најлакше би било рећи да је Бог мртав и порећи га. Међутим, Сарамаго то никада није учинио. Он, заправо, гледа Бога као некога ко није баш савршено обавио свој посао… Сарамаго је, заправо, филозоф који једноставном нарацијом покушава да поједностави врло сложена питања живота и смрти. Никада не делује претенциозно, управо зато што је тако уткан у структуру саме приче, да само пажљив читалац, ако издвоји мисли које су га фасцинирале, може да осети филозофски дар и надахнуће овога писца.
Сарамаго је, иначе, проглашаван и атеистом и комунистом. То, међутим, није баш тако црно-бело. Како бисмо могли да га одредимо у том идеолошком смислу?
— Није грех бити атеиста, али, ако пажљиво читате Сарамага, очигледно је да то није никакав априорни атеизам, него један целоживотни диспут с вишим силама или с неким облицима судбине, морања или слободне воље. Једна филозофска, а не религијска категорија. С друге стране, наравно да је левичар, с обзиром на то да није великопортугалац. Не можете ни очекивати ништа друго од писца овог и оваквог проседеа и формата, али напади су, изгледа, судбина свих писаца, посебно великих. То је вечна прича. Све што је другачије, што искаче и што се чврсто бори за нешто другачије опасно је за већину.
