Оно што је индикативно јесте да су власти у Црној Гори очигледно имале чврста обећања да ће Протокол са Црном Гором бити ратификован на поменутој сједници Сената, о чему свједоче и писања бројних медија блиских подгоричком режиму, који су о томе извјештавали као о завршеној ствари. Међутим, изгледа да та се та обећања нијесу обистинила, и да лобирање у Сенату овог пута ипак није било довољно да се ствар изнесе до краја.
Сама чињеница да је настала толика ујдурма да се прије доласка Доналда Трампа на чело Бијеле куће заврши то питање упућује да је тајминг у овој ствари био од изузетне важности. А такође се чини се да су иницијатори овог предлога и те како свјесни да за њих након 20. јануара вјероватноћа позитивног исхода по том питању значајно опада.
Наравно, питање ратификације НАТО Протокола са Црном Гором искључиво се може посматрати из угла покушаја одлазеће администрације да гдје год је могуће загорча живот својим наследницима. Рат елита у Америци се очигледно озбиљно распламсао и у тој игри Црна Гора је само један од полигона за одмјеравање снага.
И ако се прорежимски медији у Црној Гори и даље труде да сведу питање ратификације Протокола на административни и бирократски ниво, то ни у ком случају не може бити истина. Колико год Црна Гора била мала и војно безначајна земља — улазак ове државе у Алијансу је ипак нешто што значи даље ширење НАТО-а. А то ипак није ништа друго до наставак провоцирања Русије на међународној сцени, а како тренутно ствари стоје, и један од видова борбе против новоизабраног америчког предсједника.
Зато нимало не треба да чуди што амерички Сенат већ два мјесеца не може да затвори то питање. Да, могло је то да се заврши и у децембру — али изгледа да баш и није. Можда ће моћи, како сада најављују, да се заврши и 20. јануара на сам дан инаугурације — али да ли је реално да Сенат има кворум за ово или било које друго питање на дан ванредне гужве у Вашингтону?
Оно што је сигурно, од 20. јануара 2017. године спољну и унутрашњу политику САД водиће администрација Доналда Трампа. А Трамп је, између осталог, човјек који долази из високог америчког бизниса, и човјек који одлично зна де се „во не коље због кила меса“.
Ако заиста жели да ради на новом политичком оквиру са Русијом или реформише НАТО како је најављивао у кампањи, онда нема резона по којем ће његова администрација инсистирати на увлачењу Црне Горе у НАТО. Од тог посла корист за нову америчку администрацију би била тако мала, а штета тако потенцијално велика да о њему ни не вриједи озбиљније размишљати.
С тим у вези, Трамп као предсједник има на располагању читав низ инструмената. Од одлагања читаве процедуре ради даљег разматрања, повлачења предлога о ратификовању приступног Протокола Црне Горе НАТО-у… Па све до оног последњег чина, а то је да на концу Трамп као амерички предсједник може и да не потпише Протокол о приступању Црне Горе НАТО-у, па чак и ако буде усвојен у Сенату.
